Svoboda | Graniru | BBC Russia | Golosameriki | Facebook
Пређи на садржај

Историја Републике Кине

С Википедије, слободне енциклопедије
Историја Кине
Историја Кине
АНТИКА
Неолит c. 8500 – c. 2070 п. н. е.
Династија Сја c. 2070 – c. 1600 п. н. е.
Династија Шанг c. 1600 – c. 1046 п. н. е.
Династија Џоу c. 1046 – 256 п. н. е.
 Западни Џоу
 Источни Џоу
   Пролеће и Јесен
   Зараћене државе
ЦАРСТВО
Династија Ћин 221–206 п. н. е.
Династија Хан 206 п. н. е. – 220 н. е.
  Западни Хан
  Династија Син
  Источни Хан
Три краљевства 220–280
  Веј, Шу и Ву
Династија Ђин 265–420
  Западни Ђин
  Источни Ђин Шеснаест
краљевстава
Јужне и Сјеверне династије
420–589
Династија Суеј 581–618
Династија Танг 618–907
  (Друга Џоу династија 690–705)
Пет династија и
десет краљевстава
907–960 		Династија Љао
907–1125
Династија Сунг
960–1279
  Северни Сунг Западни Сја
  Јужни Сунг Ђин
Династија Јуан 1271–1368
Династија Минг 1368–1644
Династија Ћинг 1644–1911
САВРЕМЕНО ДОБА
Република Кина 1912–1949
Народна Република
Кина
1949–садашњост 		Република
Кина (Тајван)
1949–садашњост
Сродни чланци
Ова кутија:

Историја Републике Кине почела је 1912. године крајем владавине династије Ћинг, када су Синхајска револуција и формирање Републике Кине окончале 2.000 година царске владавине. Република је доживела многа искушења и невоље након свог оснивања, што је укључивало доминацију различитих елемената попут генерала војсковођа и страних сила.

Године 1928. Република је номинално уједињена под Куоминтангом (КМТ; такође названа „Кинеска националистичка партија“) након Северне експедиције, и била је у раној фази индустријализације и модернизације када је била захваћена сукобима у којима је учествовала влада Куоминтанга, Комунистичка партија Кине (КПК), локални војсковође и Јапанско царство. Већина напора за изградњу нације је заустављена током Другог кинеско-јапанског рата против Јапана у пуном обиму од 1937. до 1945, а касније је све већи јаз између Куоминтанга и Комунистичке партије онемогућио коалициону владу, што је довело до наставка Кинеског грађанског рата 1946. године, убрзо након што су се Јапанци предали савезничким силама у септембру 1945. године.

Низ политичких, економских и војних грешака довео је до пораза КМТ-а и његовог повлачења на Тајван (бивша „Формоза”) 1949. године, где је успоставила ауторитарну једнопартијску државу под генералисимусом/председником Чанг Кај Шеком. Ова држава је све до 1990-их активно се тврдила да је стални једини легитимни владар целе Кине, називајући комунистичку владу или „режим“ нелегитимним, такозваном „Народном Републиком Кином“ (НРК) проглашеном у Пекингу 1949. као „копнена Кина” и „комунистички разбојник”. Републику Кину су годинама, чак и деценијама, подржавале многе нације, посебно Сједињене Државе које су успоставиле споразум о узајамној одбрани из 1954. године. Након што је почела политичка либерализација касних 1960-их, НРК је, након сталне кампање у Уједињеним нацијама, коначно добила одобрење 1971. да заузме место за „Кину“ у Генералној скупштини, и што је још важније, да буде седила као једна од пет сталних чланица Савета безбедности. Након што се опоравила од овог шока од одбијања својих бивших савезника и либерализације касних 1970-их од националистичке ауторитарне владе и након смрти Чанг Кај Шека, Република Кина се трансформисала у вишестраначку, представничку демократију на Тајвану и дала више права за домородачке Тајванце, чији су преци ту живели пре евакуације са копна 1949. године.

Прелазна влада

[уреди | уреди извор]

Династија Ћинг крајем 19. и почетком 20. века била је изазвана грађанским немирима и страним инвазијама од када је изгубила Први кинеско-јапански рат 1895. године. Унутрашње побуне и њихова репресија донели су милионе мртвих, сукоби са страним западноевропским силама донели су понижавајуће неједнаке уговоре, захтевале репарације које су оптерећивале фискални систем и компромитовале територијални интегритет земље. Популарно расположење међу Хан Кинезима је расло да политичка моћ треба да се врати већинским Хан Кинезима из мањинских Манџураца. Након боксерске побуне и инвазије империјалистичких сила да је угуше, царски суд Ћинг је покренуо фундаменталне институционалне и политичке реформе, као што је укидање царског система испита 1905. године, израда устава 1906. године, успостављање покрајинских законодавних тела 1909. и припреме за избор националног парламента 1910. године. Међутим, манџурски конзервативци у Ћинг двору сматрали су да су ове реформе отишле предалеко, а неповерљиви критичари су сматрали да нису отишле довољно далеко. Реформатори су или затварани или директно погубљени. Неуспеси Царског суда да спроведе такву политичку либерализацију и модернизацију довели су до тога да реформисти крену путем револуције.

Било је много револуционарних група, али најорганизованију је основао Сун Јат-сен, републиканац и активиста против Ћинга који је постајао све популарнији међу кинеским и кинеским студентима у иностранству, посебно у Јапану. 1905. Сун је основао Тонгменгхуи у Токију са Хуанг Ксингом, популарним вођом кинеског револуционарног покрета у Јапану, као његовим замеником.

Овај покрет, великодушно подржан од стране кинеских фондова, такође је добио политичку подршку код регионалних војних официра и неких реформатора који су побегли из Кине након Стодневне реформе. Сунова политичка филозофија је концептуализована 1897. године, први пут објављена у Токију 1905. године и модификована током раних 1920-их. Усредсредила се на три принципа народа: „национализам, демократија и живот људи“.

Принцип национализма захтевао је збацивање Манџураца и окончање стране хегемоније над Кином. Други принцип, демократија, коришћен је да се опише Сунов циљ о популарно изабраном републиканском облику власти и променама као што је аграрна реформа.

Републиканска ера Кине почела је избијањем револуције 10. октобра 1911. у Вучангу, главном граду провинције Хубеј, међу незадовољним модернизованим војним јединицама чија је завера против Ћинга била откривена. Ово је било познато као устанак у Вучангу, који се на Тајвану слави као двоструки десети дан. Томе су претходиле бројне неуспеле побуне и организовани протести унутар Кине. Побуна се брзо проширила на суседне градове, а чланови Тонгменгхуија широм земље устали су у подршку револуционарним снагама Вучанга. Револуционари су 12. октобра успели да заузму Ханкоу и Хањанг. Међутим, еуфорија изазвана овом победом била је кратког даха. Суд Ћинг је 27. октобра поново именовао Јуан Шикаја да води Нову армију, а лојалистичке снаге под вођством Фенг Гуожанга и Дуан Ћируја кренуле су на југ да би поново заузеле Вухан. После тешких борби у новембру, Револуционарна армија са надмоћном посадом и оружјем је протерана из Ханкоуа и Хањанга и повукла се у Вучанг јужно од Јангцеа. Међутим, током 41-дневне битке код Јангсије, 15 од 24 провинције прогласило је независност од царства Ћинг. Јуан Шикај је зауставио напредовање своје војске на Вучанг и почео да преговара са револуционарима. Месец дана касније, Сун Јат-сен се вратио у Кину из Сједињених Држава, где је прикупљао средства међу кинеским и америчким симпатизерима.

Дана 1. јануара 1912. делегати из независних провинција изабрали су Сун Јат-сена за првог привременог председника Републике Кине. Јуан Шикај је пристао да прихвати Републику и приморао је последњег кинеског цара Пу Јија да абдицира 12. фебруара. Царица Лонгју је потписала папире о абдикацији. Међутим, Пу Јију је дозвољено да настави да живи у Забрањеном граду. Република Кина је званично наследила династију Ћинг.

Беијаншка ера (1912—1928)

[уреди | уреди извор]

Дана 1. јануара 1912, Сун је званично прогласио оснивање Републике Кине и инаугурисан је у Нанкингу као први привремени председник. Међутим, моћ у Пекингу је већ прешла на Јуан Шикаја, који је имао ефективну контролу над Беијаншком војском, најмоћнијом војном силом у Кини у то време. Да би спречио грађански рат и могућу страну интервенцију да поткопају новорођену републику, Сун је пристао на Јуанов захтев да Кина буде уједињена под владом у Пекингу на чијем челу је он. Јуан Шикај је 10. марта у Пекингу положио заклетву као други привремени председник Републике Кине.

Плакат који обележава успомену на сталног председника Републике Кине Јуан Шикаја и привременог председника Републике Сун Јат-сена.

Република коју су замислили Сун Јат-сен и његови сарадници полако се развијала. Иако је било много политичких партија које су се бориле за превласт у законодавној власти, револуционарима је недостајала војска, и убрзо је моћ Јуан Шикаја почела да надмашује моћ парламента. Јуан је сам ревидирао устав и почео да делује диктаторски. У августу 1912. Сонг Ћаорен, један од Сунових сарадника, основао је Куоминтанг (Националистичку партију). То је била амалгамација малих политичких група, укључујући Сунов Тонгменгхуи. На националним изборима одржаним у фебруару 1913. за нови дводомни парламент, Сонг је водио кампању против администрације Јуана, чију је заступљеност у то време углавном представљала Републиканска странка, коју је предводио Љанг Кичао. Сонг је био способан борац и Куоминтанг је освојио већину места.

Друга револуција

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Друга револуција (Република Кина)

Сонг је убијен у марту 1913. Неки људи верују да је Јуан Шикај одговоран, и иако то никада није доказано, он је већ организовао атентат на неколико прореволуционистичких генерала. Анимозитет према Јуану је растао. У априлу је обезбедио зајам за реорганизацију од 25 милиона фунти стерлинга од коалиције банака из Велике Британије, Француске, Русије, Немачке и Јапана, без претходног консултовања са парламентом. Зајам је коришћен за финансирање Јуанове Беијаншке армије.

Јуан је 20. маја закључио споразум са Русијом који је Русији дао посебне привилегије у Спољној Монголији и ограничио кинеско право да тамо стационира трупе. Посланици Куоминтанга оптужили су Јуана за злоупотребу својих права и позвали на његову смену. С друге стране, Прогресивна странка, која је била састављена од уставних монархиста и подржавала Јуана, оптужила је Куоминтанг за подстицање побуне. Јуан је тада одлучио да употреби војну акцију против Куоминтанга.

У јулу 1913. седам јужних провинција се побунило против Јуана, чиме је започела Друга револуција. Постојало је неколико основних разлога за Другу револуцију поред Јуанове злоупотребе моћи. Прво је било да је већина револуционарних армија из различитих провинција распуштена након успостављања Републике Кине, а многи официри и војници су сматрали да нису добили надокнаду за рушење династије Ћинг. Ови фактори су изазвали велико незадовољство против нове владе међу војском. Друго, многи револуционари су сматрали да Јуан Шикај и Ли Јуанхонг не заслужују места председника и потпредседника, јер су места стекли политичким маневрисањем, а не учешћем у револуционарном покрету. Коначно, Јуанова употреба насиља (као што је Сонгово убиство) срушила је наду Куоминтанга да ће остварити реформе и политичке циљеве путем изборних средстава.

Међутим, Друга револуција није добро прошла за Куоминтанг. Јуанове снаге су 1. августа поразиле водећу војну силу Куоминтанга у Ђансију, а Нанчанг је заузет. 1. септембра је заузет Нанкинг. Када је побуна угушена, Сун и други подстрекачи су побегли у Јапан. У октобру 1913. застрашени парламент је званично изабрао Јуан Шикаја за председника Републике Кине, а главне силе су признале његову владу. Дуан Кируи и други беијаншки генерали од поверења добили су истакнуте позиције у кабинету. Да би постигао међународно признање, Јуан Шикај је морао да пристане на аутономију спољне Монголије и Тибета. Кина је још увек требало да буде сузерен, али би морала да дозволи Русији слободне руке у спољној Монголији и Тану Туви те Британији да настави свој утицај на Тибету.

Масовни бандитизам, Јуан Шикај и Национални заштитни рат

[уреди | уреди извор]
Јуан Шикај као цар Кинеског царства (1915–1916).

Разбојничке вође са народним покретима подстицале су побуне, уз подршку револуционара Сун Јат-сена из Кантона. Побуна Бај Ланга, предвођена бандитима, опљачкала је и уништила већи део централне Кине пре него што ју је сломила Беијаншка армија Јуан Шикаја, муслиманска Ма клика и тибетанска милиција. Ови разбојници су били повезани са Гелаохујима.

У новембру Јуан Шикај, легални председник, наредио је распуштање Куоминтанга и насилно уклонио његове чланове из парламента. Пошто је већина чланова парламента припадала Куоминтангу, парламент није имао кворум и касније није могао да се састане. Јануара 1914. Јуан је формално суспендовао рад парламента. У фебруару је сазвао састанак за ревизију Привременог устава Републике Кине, који је најављен у мају те године. Ревизија је увелико проширила Јуанова овлашћења, дозвољавајући му да објављује рат, потписује уговоре и именује званичнике без претходног тражења одобрења од законодавног тела. У децембру 1914. додатно је ревидирао закон и продужио мандат председника на десет година, без ограничења мандата. У суштини, Јуан се припремао за своју власт као цара.

С друге стране, од неуспеха Друге револуције, Сун Јат-сен и његови савезници покушавали су да поново изграде револуционарни покрет. У јулу 1914. Сун је основао Кинеску револуционарну партију. Сматрао је да његови неуспеси у изградњи доследног револуционарног покрета потичу из недостатка кохезивности међу његовим члановима. У том циљу, Сун је захтевао да чланови странке буду потпуно лојални Суну и да поштују низ прилично оштрих правила. Неки од његових ранијих сарадника, укључујући Хуанг Сјинга, одбили су идеју такве ауторитарне организације и одбили да се придруже Суну. Међутим, сложили су се да се република не сме вратити под царску власт.

Поред револуционарних група повезаних са Суном, постојало је и неколико других група које су имале за циљ свргавање Јуан Шикаја. Једна је била Прогресивна странка, првобитна уставно-монархистичка партија која се супротстављала Куоминтангу током Друге револуције. Напредна странка је променила свој став углавном због Јуанове саботаже националног парламента. Друго, многи гувернери провинција који су прогласили своју независност од царског суда Ћинг 1912. сматрали су да је идеја да подрже још један царски суд крајње смешна. Јуан је такође отуђио своје беијаншке генерале централизујући наплату пореза од локалних власти. Поред тога, јавно мњење је било у великој мери против Јуана.

Када је 1914. избио Први светски рат, Јапан се борио на страни савезника и заузео немачке поседе у провинцији Шандунг. Године 1915. Јапанци су пред владу у Пекингу поставили такозвани Двадесет један захтев, који је имао за циљ да обезбеде јапанску економску контролу у железничким и рударским операцијама у Шандунгу, Манџурији и Фуџијану. Јапанци су такође вршили притисак да Јуан Шикај именује јапанске саветнике на кључне позиције у кинеској влади. Двадесет један захтев би Кину заправо учинио јапанским протекторатом. Влада Пекинга је одбацила неке од ових захтева, али је попустила пред јапанским инсистирањем да задржи територију Шандунг већ у свом поседу. Пекинг је такође признао власт Токија над јужном Манџуријом и источном Унутрашњом Монголијом. Јуаново прихватање захтева било је крајње непопуларно, али је ипак наставио своју монархистичку агенду.

Дана 12. децембра 1915, Јуан се, уз подршку свог сина Јуан Кединга, прогласио за цара новог Кинеског царства. Ово је изазвало шокове широм Кине, узрокујући широку побуну у бројним провинцијама. Дана 25. децембра бивши гувернер Јунана Цај Е, бивши гувернер Ћианси Ли Љејун и Јунан генерал Танг Ћијао формирали су Националну заштитну војску. Тако је почео Национални заштитни рат.

Јунанова декларација о независности је такође подстакла друге јужне провинције да прогласе своју. Јуанови Беиианг генерали, који су већ били опрезни због његовог империјалног крунисања, нису покренули агресивну кампању против Армије националне заштите. Дана 22. марта 1916. Јуан је формално одбацио монархију и повукао се као први и последњи цар своје династије. Умро је 6. јуна те године. Потпредседник Ли Јуанхонг преузео је председавање и именовао беијаншког генерала Дуан Ћируија за свог премијера. Империјалне амбиције Јуан Шикаја коначно су окончане повратком републичке владе.

Након смрти Јуана Шикаја, променљиви савези регионалних вођа рата борили су се за контролу над владом у Пекингу. Упркос чињеници да су различити господари рата стекли контролу над владом у Пекингу током ере, ово није представљало нову еру контроле или управљања, јер други војсковође нису признавали прелазне владе у овом периоду и били су закон за себе. Ове владе у којима је доминирала војска биле су колективно познате као Беијанг влада. Неки историчари сматрају да је ера господара рата завршила 1927. године.

Први светски рат и кратка Манџу рестаурација

[уреди | уреди извор]

Након смрти Јуан Шикаја, Ли Јуанхонг је постао председник, а Дуан Ћируи премијер. Враћен је привремени устав и сазван је парламент. Међутим, Ли Јуанхонг и Дуан Ћируи су имали много сукоба, од којих је најочитији био око уласка Кине у Први светски рат. Од избијања рата, Кина је остала неутрална све док Сједињене Државе нису позвале све неутралне земље да се придруже савезницима, јер осуда немачке употребе неограниченог подморничког ратовања. Премијер Дуан Ћируи је био посебно заинтересован за придруживање савезницима као прилику да обезбеди зајмове од Јапана за изградњу своје војске Анхуи клике. Две фракције у парламенту водиле су ружне дебате у вези са уласком Кине и у мају 1917. Ли Јуанхонг је разрешио Дуана Ћируија из своје владе.

Ово је навело покрајинске војне гувернере лојалне Дуану да прогласе независност и да позову Ли Јуанхонга да се повуче са места председника. Ли Јуанхонг је позвао Џанга Ксуна да посредује у ситуацији. Зханг Ксун је био генерал који је служио двору Кинг и до тада је био војни гувернер провинције Анхуи. Мислио је да врати Пуиија (цара Ксуантонг) на царски трон. Зханг је био снабдеван средствима и оружјем преко немачке мисије, која је била жељна да Кина остане неутрална.

Дана 1. јула 1917, Џанг је званично прогласио обнову династије Ћинг и затражио да Ли Јуанхонг одустане од свог председничког положаја, што је Ли одмах одбио. Дуан Ћируи је предводио своју војску и победио Џанг Ксунове обновитељске снаге у Пекингу. Један од Дуанових авиона бомбардовао је Забрањени град, у ономе што је вероватно било прво ваздушно бомбардовање у источној Азији. 12. јула Џангове снаге су се распале и Дуан се вратио у Пекинг.

Обнова Манџу завршила се скоро чим је почела. Током овог периода конфузије, потпредседник Фенг Гуоџанг, такође генерал Беијанга, преузео је функцију вршиоца дужности председника републике и положио заклетву у Нанкингу. Дуан Ћируи је поново преузео функцију премијера. Жили клика Фенг Гуожанга и Анхуи клика Дуан Ћируија појавиле су се као најмоћније клике након афере рестаурације.

Тријумфални повратак Дуана Ћируија у Пекинг га је у суштини учинио најмоћнијим лидером у Кини. Дуан је распустио парламент по повратку и објавио рат Немачкој и Аустроугарској 14. августа 1917. године. Немачки и аустроугарски држављани су заточени и њихова имовина заплењена. Око 175.000 кинеских радника добровољно се пријавило у радне батаљоне након што су били намамљени новцем, неки чак и годинама пре објаве рата. Послати су на Западни фронт, немачку источну Африку и Месопотамију и служили су на бродовима за снабдевање. Око 10.000 је погинуло, укључујући преко 500 на бродовима које су потопиле подморнице.[1] Ниједан војник није послат у иностранство, иако су учествовали са савезницима у сибирској интервенцији под јапанским генералом Кикузо Отанијем.

Покрет 4. мај

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Покрет 4. мај
Студенти у Пекингу су се окупили током Покрета 4. маја.

Кина је 1917. објавила рат Немачкој у нади да ће повратити своју изгубљену провинцију, тада под јапанском контролом. 4. маја 1919. дошло је до масовних студентских демонстрација против владе у Пекингу и Јапана. Политички жар, студентски активизам и иконокластичке и реформистичке интелектуалне струје које је покренуо патриотски студентски протест развили су се у национално буђење познато као Покрет 4. мај.

Интелектуални миље у којем се развијао Покрет Четвртог маја био је познат као Покрет нове културе и заузимао је период 1917–1923. Студентске демонстрације 4. маја 1919. биле су врхунац покрета за нову културу, а термини се често користе као синоними. Кинески представници одбили су да потпишу Версајски споразум због интензивног притиска како студената протеста тако и јавног мнења.

Борба против господара̂ рата и Први уједињени фронт

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Ера господара рата и Први уједињени фронт

Покрет Четврти мај помогао је да се поново распламса тадашњи бледећи узрок републиканске револуције. Године 1917. Сун Јат-сен је постао главни командант супарничке војне владе у Кантону у сарадњи са јужним господарима рата. У октобру 1919. поново је успоставио Куоминтанг да би се супротставио влади у Пекингу. Влада у Пекингу, под надзором господара̂ рата, и даље је задржала своју фасаду легитимитета и своје односе са Западом.

До 1921. Сун је постао председник јужне владе. Преостале године је провео покушавајући да учврсти свој режим и постигне јединство са севером. Међутим, његови напори да добије помоћ од западних демократија били су безуспешни и 1920. године се окренуо Совјетском Савезу, који је недавно постигао сопствену револуцију. Совјети су настојали да се спријатеље са кинеским револуционарима нудећи оштре нападе на западни империјализам. Због политичке сврсисходности, међутим, совјетско руководство је покренуло двоструку политику подршке и Суну и новооснованој Комунистичкој партији Кине.

Главне коалиције кинеских господара рата од 1925. године.

1922. савез Куоминтанга и господара̂ рата у Гуангџоуу је раскинут, а Сун је побегао у Шангај. До тада је увидео потребу да тражи совјетску подршку за своју ствар. Године 1923. у заједничкој изјави Суна и совјетског представника у Шангају обећали су совјетску помоћ за национално уједињење Кине. Совјетски саветници, од којих је најистакнутији био агент Коминтерне Михаил Бородин, почели су да пристижу у Кину 1923. да помогну у реорганизацији и консолидацији Куоминтанга на линији Комунистичке партије Совјетског Савеза и да оснују Први уједињени фронт. КП Кине је била под инструкцијама Коминтерне да сарађује са Куоминтангом, а њени чланови су били охрабрени да се придруже уз задржавање партијских идентитета како би формирали „унутарњи блок“.

Политику рада са Куоминтангом и Чанг Кај Шеком препоручио је холандски комуниста Хенк Снивлит, изабран 1923. да буде представник Коминтерне у Кини због свог револуционарног искуства у Холандској Индији, где је имао важну улогу у оснивању Комунистичке партије Индонезије, и који је сматрао да је кинеска комунистичка партија сувише мала и слаба да би сама предузела велики напор.

Чанг консолидује власт

[уреди | уреди извор]
Војници Националне револуционарне армије марширају на британске уступке у Хубеију током Северне експедиције.

Сун Јат-сен је умро од рака у Пекингу у марту 1925. године, док је националистички покрет којем је помогао да се покрене узео замах. Током лета 1925, Чанг је, као главнокомандујући Националне револуционарне армије, кренуо у дуго одлагану Северну експедицију против северних војсковођа. У року од девет месеци половина Кине је била освојена. До 1926. године, међутим, Куоминтанг се поделио на левичарске и десничарске фракције, а комунистички блок унутар њега је такође растао.

У марту 1926. године, након што је осујетио покушај отмице против њега (инцидент ратног брода Џонгшан), Чанг је нагло отпустио своје совјетске саветнике, увео ограничења на учешће чланова КПК у највишем руководству и постао еминентни вођа Куоминтанга. Совјетски Савез, који се још увек надао да ће спречити раскол између Чанга и КП Кине, наредио је комунистичке подземне активности како би олакшао Северну експедицију, коју је коначно покренуо Чанг из Гуангџоуа у јулу 1926. године.

Почетком 1927. ривалство Куоминтанга и КП Кине довело је до подела у револуционарним редовима. КП Кине и лево крило Куоминтанга одлучили су да преселе седиште националистичке владе из Гуангџоуа у Вухан. Чанг, чија се северна експедиција показала успешном, поставио је своје снаге на уништавање апарата КПК у Шангају и успоставио антикомунистичку владу у Нанкингу те наредио Шангајски масакр 1927. године. У Кини су сада постојале три престонице: међународно признати режим војсковођа у Пекингу; комунистички и левичарски режим Куоминтанга у Вухану и десничарски цивилно-војни режим у Нанкингу, који ће остати престоница Куоминтанга у следећој деценији.

Чинило се да је ствар Коминтерне банкротирала. Уведена је нова политика позивајући КП Кине да подстиче оружане побуне у урбаним и руралним областима у припреми за очекивану плиму револуције. Комунисти су чинили неуспешне покушаје да заузму градове као што су Нанчанг, Чангша, Шантоу и Гуангџоу, а оружану сеоску побуну, познату као устанак јесење жетве, организовали су сељаци у провинцији Хунан. Побуну је предводио Мао Цедунг, који ће касније постати председник КПК и шеф Народне Републике Кине.

Средином 1927. године, снага КПК је била је на ниској разини. Комунисте су протерали из Вухана њихови левичарски савезници из Куоминтанга, које је заузврат збацио војни режим. До 1928. цела Кина је барем номинално била под Чанговом контролом, а влада Нанкинга је одмах добила међународно признање као једина легитимна влада Кине. Влада Куоминтанга је објавила да је у складу са Сун Јат Сеновом формулом за три етапе револуције — војно уједињење, политичко старатељство и уставна демократија — Кина стигла до краја прве фазе и да ће кренути у другу, која ће бити под командом Куоминтанга.

Националистичка ера (1928–1949)

[уреди | уреди извор]

Нанкиншка декада (1928–1937)

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Нанкиншка декада и Кинески грађански рат
Уз помоћ Немачке, кинеска индустрија и њена војска су побољшани непосредно пре рата против Јапана.

„Нанкиншка декада“ од 1928. до 1937. била је деценија консолидације и постигнућа под вођством националиста, са мешовитим, али генерално позитивним резултатима у економији, друштвеном напретку, развоју демократије и културног стваралаштва. Неки од оштрих аспеката страних уступака и привилегија у Кини су ублажени дипломатским путем. У мају 1930. године влада је повратила право да утврђује своју тарифу, коју су пре тога одредиле стране силе.

Административна карта Кине 1935. године са административном поделом Манџукуа.

Националистичка влада је такође енергично деловала на модернизацији правног и казненог система, стабилизацији цена, амортизацији дугова, реформи банкарског и валутног система, изградњи железница и аутопутева, побољшању јавних здравствених установа, законима против промета наркотика и повећању индустријске и пољопривредне производње. Влада је 3. новембра 1935. године покренула реформу фиат валуте (фапи), чиме је одмах стабилизовала цене и такође повећала приходе за владу. Велики искораци су такође направљени у образовању и, у настојању да се помогне уједињавању кинеског друштва, у програму популаризације модерног стандардног кинеског и превазилажења других варијанти кинеског. Новине, часописи и издаваштво књига су цветали, а широко распрострањено успостављање комуникационих објеката додатно је подстакло осећај јединства и поноса међу људима.

Усвојени су закони и покренуте кампање за промовисање права жена. Генерација образованих и професионалних нових жена појавила се након укључивања девојчица у државни школски систем и након што су студентице примљене на Универзитет у Пекингу 1920. године, а у Грађанском законику из 1931. жене су добиле једнака наследна права, забранили принудни брак. и дао женама право да контролишу сопствени новац и иницирају развод.[2] Ниједан национално уједињен женски покрет није могао да се организује све док Кина није била уједињена под владом Куоминтанга у Нанкингу 1928. године; право гласа жена је коначно укључено у нови Устав из 1936. године, иако је устав примењен тек 1947. године.[3]

Лакоћа и брзина комуникације је такође омогућила фокусирање на друштвене проблеме, укључујући и проблеме села. Покрет за обнову села био је један од многих који је искористио нову слободу за подизање друштвене свести. С друге стране, политичка слобода је знатно смањена због једнопартијске доминације Куоминтанга кроз „политичко старање“ и често насилним средствима у гашењу антивладиних протеста.

Током овог времена, низ масовних ратова се догодио у западној Кини, укључујући Кумулску побуну, кинеско-тибетански рат и совјетску инвазију Синђанга. Иако је централна влада номинално имала контролу над целом земљом током овог периода, велика подручја Кине остала су под полуаутономном влашћу локалних господара рата, покрајинских војних вођа или коалиција господара рата. Националистичка владавина била је најјача у источним регионима око главног града Нанкинга, али регионални милитаристи као што, Фенг Јусјанг и Јан Сјишан, задржали су значајну локалну власт. Рат централнх равница 1930, јапанска агресија 1931. и Дуги марш Црвене армије 1934. довели су до веће моћи централне владе, али је и даље било отезања, па чак и отвореног пркоса, као у Фуџијенској побуни 1933—1934. године.

Други кинеско-јапански рат (1937–1945)

[уреди | уреди извор]

Кинески грађански рат (1946–1949)

[уреди | уреди извор]

Владавина над Тајваном (од 1949)

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Boissoneault, Lorraine (17. 8. 2017). „The Surprisingly Important Role China Played in WWI”. Smithsonian. Архивирано из оригинала 17. 8. 2017. г. Приступљено 17. 8. 2017. 
  2. ^ Hershatter, G. (2018). Women and China's Revolutions. USA: Rowman & Littlefield Publishers.
  3. ^ Nicola Spakowski, Cecilia Nathansen Milwertz:Women and Gender in Chinese Studies

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Bergere, Marie-Claire (1998). Sun Yat-Sen. . Standard biography, based on rigorous modern scholarship.
  • Bianco, Lucien. Origins of the Chinese Revolution, 1915-1949 (Paris, 1967; Stanford University Press, 1971). Classic lucid synthesis.
  • Boorman, Howard L., ed. Biographical Dictionary of Republican China. (Vol. I-IV and Index. 1967–1979). 600 valuable short scholarly biographies excerpt and text search Available at Internet Archive.
  • Ch'i Hsi-sheng. Nationalist China at War: Military Defeats and Political Collapse, 1937–1945 (1982).
  • Dreyer, Edward L (1995). China at War, 1901-1949. . 422 pp.
  • Eastman Lloyd (1984). Seeds of Destruction: Nationalist China in War and Revolution, 1937-1945. .
  • Eastman Lloyd; et al. (1991). The Nationalist Era in China, 1927-1949. ISBN 0521385911. .
  • Esherick, Joseph. "Ten Theses on the Chinese Revolution", Modern China 21.1 (January 1995): 45–76. Reprinted in Jeffrey N. Wasserstrom, ed., "Twentieth-Century China: New Approaches (London; New York: Routledge, 2003). Rethinking on the 1949 Revolution to emphasize organization and historical contingency.
  • Fairbank, John K., ed. The Cambridge History of China, Vol. 12, "Republican China 1912-1949. Part 1." (1983). 1,001 pp. Survey articles.
  • Fairbank, John K. & Albert Feuerwerker, eds. The Cambridge History of China. Vol. 13: "Republican China, 1912–1949, Part 2" (1986). 1,092 pp. Survey articles.
  • Feis, Herbert, (1953). The China Tangle: The American Effort in China from Pearl Harbor to the Marshall Mission. Princeton University Press. . American diplomacy, based on State Department records.
  • Fenby, Jonathan. (2005). Chiang Kai Shek: China's Generalissimo and the Nation He Lost. ISBN 0786714840. 
  • Gordon, David M. "The China-Japan War, 1931–1945", Journal of Military History v70#1 (2006) 137–182; major historiographical overview of important books and interpretations; in Project MUSE
  • Harrison, Henrietta. China. ISBN 0340741333. . London: Arnold; New York: Oxford University Press, "Inventing the Nation", 2001. xiii, 290p. From late Qing to 1949.
  • Hsiung, James C. & Steven I. Levine, eds. China's Bitter Victory: The War with Japan, 1937-1945 (1992). Essays by scholars; excerpt and text search
  • Hung, Chang-tai. War and Popular Culture: Resistance in Modern China, 1937-1945 (1994) complete text online free
  • Jowett, Philip. (2013) China's Wars: Rousing the Dragon 1894-1949 (Bloomsbury Publishing, 2013).
  • Li, Xiaobing (2012). China at War: An Encyclopedia. 
  • Manthorpe, Jonathan (2008), Forbidden Nation: A History of Taiwan, Palgrave Macmillan 
  • Mitter, Rana (2004). A Bitter Revolution: China's Struggle with the Modern World. Oxford; New York: Oxford University Press. ISBN 0192803417. 
  • Pakula, Hannah. The Last Empress: Madame Chiang Kai-shek and the Birth of Modern China (2009) excerpt and text search
  • Pantsov, Alexander V. (2023). Victorious in Defeat: The Life and Times of Chiang Kai-shek, China, 1887–1975. Yale University Press. ISBN 9780300260205. .
  • Pantsov, Alexander, with Steven I Levine. Mao: The Real Story. ISBN 9781451654479. . New York: Simon & Schuster, 2012.
  • Rubinstein, Murray A., ed. Taiwan: A New History (2006), 560 pp.
  • Schurmann, F. & Orville Schell (eds). Republican China (Random House, 1967).
  • Sheridan, James E. (1975). China in Disintegration: The Republican Era in Chinese History, 1912-1949. New York: Free Press. ISBN 0029286107. 
  • Shiroyama, Tomoko (2008). China during the Great Depression: Market, State, and the World Economy, 1929-1937. .
  • Taylor, Jay (2009). The Generalissimo: Chiang Kai-shek and the Struggle for Modern China. .
  • van de Ven, Hans (2017). China at War: Triumph and Tragedy in the Emergence of the New China, 1937-1952. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 9781781251942. 
  • Westad, Odd Arne (2003). Decisive Encounters: The Chinese Civil War, 1946-1950. . 413 pp. Standard history.
  • Xu, Guoqi (2005). China and the Great War: China's Pursuit of a New National Identity and Internationalization. New York: Cambridge University Press. ISBN 0521842123. 
  • Young, Arthur N. China's nation-building effort, 1927-1937: The financial and economic record (1971) 553 pp. (full text online)

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Историја Републике Кине на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Историја_Републике_Кине&oldid=28450591”