Svoboda | Graniru | BBC Russia | Golosameriki | Facebook
Пређи на садржај

Шведски језик

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Шведски језик
svenska språk, svenska
Изговор[ˈsvɛnˌska]
Говори се у Шведска
 Финска
 Естонија
Број говорника
10 милиона[1]
3 милиона (као други језик) (2021)
латиница (шведски алфабет)
Званични статус
Службени језик у
 Шведска
 Финска
 Европска унија
Нордијски савет
РегулишеШведски језички савет (шведски: Språkrådet)
Канцеларија за шведски при истраживачком институту за језике Финске (шведски: Svenska språkbyrån)
Језички кодови
ISO 639-1sv
ISO 639-2swe
ISO 639-3swe
Мапа главних шведско језичких подручја

Шведски језик (шведски: О овој звучној датотеци svenska (помоћ·инфо), svenska språket) је језик којим говори приближно 9 милиона људи. Као посебан језик јавља се у VIII веку. Спада у групу германских језика, односно у подгрупу северногерманских језика.

Званичан језик је у Шведској, малој области Финске и у Европској унији.

Историја

[уреди | уреди извор]
Примерак законика Äldre Västgötalagen из Вастерготланда објављен 1280-их, један од најранијих текстова на шведском писан латиничним писмом.
Насловна страна Библије Густава Васе штампана у граду Упсала 1541. године

Историјски, шведски језик је један од потомака старонордијског језика, и то његове источне подваријанте. Некад се средњовековни шведски назива рунски шведски, јер је писан рунским писмом. Нордијски је био заједнички језик који су говорили сви људи у Скандинавији у доба Викинга. У 9. веку стари нордијски језик се почео делити у две главне гране, источну и западну. Шведски заједно са данским, припадао је источном краку. Разлике између њих су почеле у 13. веку. Шведски језик који се говорио у средњем веку је познат као „стари шведски”.[2] Овај период се односи на успостављање Римокатоличке цркве на овим просторима. У то време су латински и грчки имали снажан утицај на овај језик.

У наредном периоду, појављује се тзв. „нови шведски” као последица јаког тренда у потрази за националним идентитетом и европске реформације. Савремени шведски језик је створен када је краљ Густав Васа наредио да се Библија преведе на шведски. Нови завет је преведен 1526, а цела Библија 1541.[3] Овај превод се обично назива Библија Густафа Васе. И многе друге књиге и књижевна дела у то време су преведена на шведски. Библија Густава Васе се често сматра разумним компромисом између старог и новог шведског. То је био велики корак ка успостављању сталног шведског правописа. Он је успоставио кориштење самогласника „å”, „ä”, и „ö”,[4] а правопис „ck” уместо „kk”, разликујући је јасно од данске библије.[5] Можда је то намерно урађено због тадашњег супарништва између ове две земље.[6]

Већ од XVI века почињу да се јављају поддијалекти шведског језика. Тренутно се издвајају две врсте дијалеката у Шведском језику: у Шведској и у Финској. У јужном делу Шведске - Сканији (Skåne), говорни језик је подлегао веома јаким данским утицајима.[7] Писани језик се енергично развија као симбол националне моћи, а 1786. године краљ Густаф III оснива Шведску академију. Стандардни језик је почео да се појављују у 17. веку,[8] заснован првенствено на Свеа дијалектима који се говоре у Стокхолм и око језера Малар, али и уз неке делове из Гета дијалеката. Шведски језик се шири на рачун данског након освајања јужних и западних провинција у 17. веку.[9]

Период који укључује шведски као што се говори и данас се у лингвистичкој терминологији назива „нусвенска”. Уз индустријализацију и урбанизацију Шведске која се увелико одвијала током последњих деценија 19. века, нова врста аутора су оставила свој траг на шведску књижевност. Многи аутори, научници, политичари и друге јавне личности су имали велики утицај на нови национални језик који је био у настајању. Најутицајнији од свих је био Аугуст Стриндберг (1849-1912).

У 20. веку је дошло до формалне стандардизације шведског, као и до мањих језичких промена (рецимо, употреба заменице „ти“ у говорном језику, као и у енглеском). Током 20. века заједнички, стандардизирани национални језик постао је доступан свим Швеђанима.[10] Правопис је коначно устаљен, и био је готово у потпуности јединствен, са изузетком неких мањих одступања, до времена реформе правописа 1906. године.[6][11][12]

Читање

[уреди | уреди извор]
  • ä: [ɛ]
  • ö: [ø]
  • å: [o]
  • sk: [ɧ] (ређе као [ʃ]) (испред e, i, o (када се чита као [ʊ]), y, ä и ö)
  • sj: [ɧ]
  • skj: [ɧ]
  • stj: [ɧ]
  • ch: [ɧ] (осим у позајмљеницама)
  • i: [i] (као затворен вокал)
  • y: [ʏ]
  • o: [ʊ] (када је кратко)
  • u: [ʉ]
  • g: [j] (испред e, i, y, ä и ö), нечујно [g] (на крају речи и у комбинацији са n)
  • k: [k] (као к испред е и и у српском, претежно на крају речи и испред a), [ɕ] (испред e, i, y, ä и ö)
  • tj: [ɕ]
  • rt: [ʈ]
  • rs: [ʂ]
  • rd: [ɖ]
  • rl: [ɭ]
  • rn: [ɳ]
  • lj: [j]
  • hj: [j]
  • dj: [j]

Стандардни шведски не поседује звук [z]. Код читања и говора је карактеристична употреба мелодијског акцента који је нестао из већине индоевропских језика.

Класификација и сродни језици

[уреди | уреди извор]

Шведски је члан источноскандинавске групе, која припада северногерманској грани германских језика, која је члан индоевропске породице језика.

Суседни језици

[уреди | уреди извор]

Шведски језик, заједно са књижевним норвешким и данским, као са својим најближим рођацима, формира чврст и добро дефинисан језички регион, који је од других језика одвојен језичким границама. Његови суседи су: на северу севернолапонски језик; на истоку фински језик; на југу дански језик (преко Ересундског моста); на западу норвешки језик. Сем финског и севернолапонског, сви остали језици су из северногерманске групе германских језика.

Ситуација постаје сложенија када почињу да разговарају Швеђани са Норвежанима или Данцима, јер ту између норвешког, шведског и данског постоји језичка непрекидност (континуум), без језичких граница. На таквом простору, сваки дијалекат је разумљив са његовим суседом, али дијалекти који су физички удаљени често нису међусобно разумљиви. Нпр., Швеђанин који живи на граници Шведске и Норвешке ће се боље разумети са Норвежанином на истој граници, него Швеђанин из Стокхолма и Норвежанин из Бергена. Норвешки се такође дели на књижевни и новонорвешки, а новонорвешки је ипак различитији и од књижевног норвешког и од шведског. Иста ствар је и када се Швеђанин спораумева са Данцем. Дански такође има не толико фонетски изговор, колико шведски и норвешки имају, те дански постаје мало изазован за Швеђанин разуме.

Док је шведски на много начина сличан норвешком и данском, постоје мале разлике у писању, вокабулару и читању. Упоредите, нпр.:

норв. Den minste fullvoksne kameleonen er 2 cm lang og den største kan lett nå en lengde på 80 cm.
дан. Den mindste fuldvoksne kamæleon er 2 cm lang og den største kan nemt nå en længde på 80 cm.
швед. Den minsta fullvuxna kameleonten är 2 cm lång och den största kan lätt nå en längd på 80 cm.
Најмањи камелеон, који је потпуно одрастао је дуг 2 cm, а највећи може лако да достигне дужину од 80 cm.

Писано се генерално могу разумети, јер као што се може у примерима, имају малих неких разлики у писању. Али кад дође говорно, слабије се раумеју, нарочито са Данцима.

Дијалекти

[уреди | уреди извор]

Језичка дефиниција шведског дијалекта јесу локалне варијанте, које нису биле под великим утицајем стандардног јеика и чије се порекло може пратити до старонордијског. Често се називају сеоским или пародијским циљевима. Многи од аутентичнијих дијалеката који се говоре на местима као што су: Орса и Елвдален у Даларни, Шефтео у Вестерботнији, Каликс у Норботнији или Нерпес у Естерботнији често имају карактеристичне фонолошке и фонетске аспекте као што је одржавање старијих система падежа. Ови дијалекти могу бити за већину Швеђана неразумљиви и понекад се сматрају засебним језицима. Поред тога, многи Швеђани говоре течно стандардни шведски (или високошведски, као у случају финског шведског).

Дијалекти су често толико локални, да се могу поделити на појединачне парохије. Традиционално су се груписали у 6 главних дијалекатских области, који међусобно имају сличне карактеристике у погледу граматике, изговора и речника. Границе између тих области није оштра и одвајање превасходно има васпитну функцију.

Пример текста

[уреди | уреди извор]

Члан 1 Универзалне декларације о људским правима:

Alla människor är födda fria och lika i värdighet 
och rättigheter. De är utrustade med förnuft och 
samvete och bör behandla varandra i en anda av broderskap.

Граматика

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Граматика шведског језика

Као и већина других германских језика, шведски такође има искључиво две форме падежа (номинатив и генитив форма). Правила писања у шведском одговарају некадашњем изговору речи, тако да постоји јаз између писане и изговорене речи.

Чланови и родови

[уреди | уреди извор]

Шведски поседује два одређена, два неодрећена члана и одређени члан за множину, као и два рода (заједнички и неутрални, шведски uter и neuter, осим код заменица, где су ту три рода). Неодрећени чланови су као и код осталих германских језика, засебне речи. Међутим, одређени чланови су као и код осталих северногерманских језика, наставци који иду на крај речи (што се тиче реченица где су само именице). Када је ту неки придев, онда је одређени члан одвојена реч и иде пре придева. Притом се додаје још један члан као наставак.

Ево су одређени чланови (као наставци):

-en - означава заједнички род (за неке речи се изоставља e) ;

-et - означава средњи род (за неке речи се изоставља e) ;

-na - означава множину.

Ево су одређени чланови за придеве:

den - означава заједнички род ;

det - означава средњи род ;

de - означава множину.

Ево су неодређени чланови:

en - означава заједнички род ;

ett - означава средњи род.

Именице

[уреди | уреди извор]

У шведском је специфично да речи могу бити јако дуге (сложенице) или да се пишу заједно, где се у српском углавном пишу одвојено (стога и немамо утисак да су сложенице), нпр. hundkoja или hundhus (срп. кућица за псе).

Глаголи

[уреди | уреди извор]

Шведски глаголи се мењају према:

  • једној од две конјугације, слабој и јакој. Постоји око 100 глагола који се неправилно мењају (шведски нема конјугације глагола по лицима и броју, али по временима глаголи могу бити неправилни).
  • три начина: индикатив, кондиционал и императив
  • два рода: актив и пасив; пасив се дели на статички и динамички.
  • два проста времена (презент, претерит) и 4 сложена времена (перфекaт, плусквамперфект, футур, футур II)

Такође постоје бројни начини да се прошири значење основног глагола коришћењем више префикса, нпр. av (један од префикса који мења значење глагола) + ta (узети) = avta (скинути, скидати).

Ствар која је за шведски специфична јесте да ниједан глагол нема конјугацију по лицима (изузев малих разлики за скоро сваки глагол између инфинитива и непромењеног глагола по лицима).

Пример мењања глагола у презенту vara (бити):

Лице једнина множина
1. лице jag är vi är
2. лице du är ni är
3. лице han, hon, det är dom/de är

Позајмљенице

[уреди | уреди извор]

Најјачи страни утицаји на шведски језик су дошли из немачког, нисконемачког, француског, латинског, грчког, а од скорије и енглеског.

Речи словенског порекла је мало; пример: gräns (граница) и lök (лук).

Писање

[уреди | уреди извор]

Шведски језик је писан латиничним алфабетом, поред стандардних 26 латиничних знакова, шведски поседује два самогласника са прегласима (умлаутима): Ää и Öö, као и самогласник са посебним прегласом: Åå.

Алфабет

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Шведска абецеда

Фонетика

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Фонетика шведског језика

Примери шведских фраза

[уреди | уреди извор]
Превод Фраза IPA
шведски svenska /ˈsvɛnˌska/
здраво hallå /halˈloː/
довиђења hejdå /ˈhejˌdoː/
нема на чему varsågod /ˈvɑːʂoˌɡuːd/
изволите här har du /hær hɑːr dʉː/
хвала, молим tack /tak/
тај/онај den /dɛn/
колико? Hur mycket? /hʉːr ˈmʏkːɛt/
да ja /jaː/
не nej /ˈneːj/
колико је сати? Vad är klockan? /vɑːd ɛː ˈklɔkːan/
где је тоалет? Var är toaletten? /vɑːr ɛːr toˌalɛtːɛn/
здравица skål /skɔːl/
Да ли говорите енглески/српски? Talar du engelska/serbiska? /ˈtɑːlar dʉː ˈɛŋːelskɑ/ /ˈsɛrbɪskɑ/
Не разумем Jag förstår inte /jɑːɡ fœːʂtoːr ˈɪntɛ/
Извините Ursäkta (mig) /ʉːʂɛkːta (mɛɪ)/
Не знам Jag vet inte /jɑːɡ ʋet ˈɪntɛ/

Основни појмови

[уреди | уреди извор]
  • Hallå — Здраво
  • God morgon — Добро јутро
  • God dag — Добар дан
  • God kväll — Добро вече
  • Godnatt — Лаку ноћ
  • Hejdå — Довиђења
  • Hur mår du — Како си/сте
  • Tack — Хвала, Молим
  • Jag heter — Ја се зовем
  • Jag är ... (år) — Ја имам ... година
  • Ja — Да
  • Nej — Не
  • Бројеви од 0 до 10: 0. noll, 1. en, ett, 2. två, 3. tre, 4. fyra, 5. fem, 6. sex, 7. sju, 8. åtta, 9. nio, 10. tio

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Ethnologue 21st Edition, retrieved 21 February 2018
  2. ^ Lars-Erik Edlund, "Språkhistorisk översikt" in Dahl & Edlund 2010, стр. 28–29
  3. ^ The Nordic Languages. Walter de Gruyter. 2005. стр. 1900. ISBN 978-3-11-019706-8. 
  4. ^ Lars-Erik Edlund, "Språkhistorisk översikt" in Dahl & Edlund 2010, стр. 26–31
  5. ^ Bandle, Oskar; Elmevik, Lennart; Widmark, Gun (2002). The Nordic Languages. Walter de Gruyter. стр. 517. ISBN 978-3-11-014876-3. 
  6. ^ а б Swedish 101
  7. ^ Lars-Erik Edlund, "Språkhistorisk översikt" in Dahl & Edlund 2010, стр. 29, 31
  8. ^ Grünbaun, Katharina (2012). „Svenska språket” [The Swedish language] (PDF) (на језику: Swedish). Svenska institutet. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 10. 2012. г. 
  9. ^ Swedish language
  10. ^ Sociolinguistics. Walter de Gruyter. 2006. стр. 1751. ISBN 978-3-11-019987-1. 
  11. ^ Taavitsainen, Irma; Melchers, Gunnel; Pahta, Päivi (2000). Writing in Nonstandard English. John Benjamins Publishing. стр. 302. ISBN 978-90-272-9903-1. 
  12. ^ Bandle, Oskar; Braunmuller, Kurt; Jahr, Ernst Hakon (2005). The Nordic Languages. Walter de Gruyter. стр. 1805. ISBN 978-3-11-017149-5. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Andersson, Erik (2002), „Swedish”, Ур.: König, Ekkehard; van der Auwera, Johan, The Germanic Languages, Routledge language family descriptions, Routledge, стр. 271—312, ISBN 978-0-415-28079-2 
  • Bergman, Gösta (1984), Kortfattad svensk språkhistoria, Prisma Magnum (на језику: Swedish) (4th изд.), Stockholm: Prisma, ISBN 91-518-1747-0, OCLC 13259382 
  • Bolander, Maria (2002), Funktionell svensk grammatik (на језику: Swedish), Stockholm: Liber, ISBN 91-47-05054-3, OCLC 67138445 
  • Crystal, David (1999), The Penguin dictionary of language (2nd изд.), London: Penguin Books, ISBN 0-14-051416-3, OCLC 59441560 
  • Dahl, Östen (2000), Språkets enhet och mångfald (на језику: Swedish), Lund: Studentlitteratur, ISBN 91-44-01158-X, OCLC 61100963 
  • Dahl, Östen; Edlund, Lars-Erik, ур. (2010), Sveriges nationalatlas. Språken i Sverige (на језику: Swedish), Stockholm: Kungl. Vitterhets historie och antikvitets akademien, ISBN 978-91-87-76057-0 
  • Elert, Claes-Christian (2000), Allmän och svensk fonetik (на језику: Swedish) (8th изд.), Stockholm: Norstedts Akademiska Förlag, ISBN 91-1-300939-7 
  • Engstrand, Olle (1999), „Swedish”, Handbook of the International Phonetic Association: A Guide to the usage of the International Phonetic Alphabet., Cambridge: Cambridge University Press, стр. 140—142, ISBN 0-521-63751-1, OCLC 40305532 
  • Engstrand, Olle (2004), Fonetikens grunder (на језику: Swedish), Lund: Studentlitteratur, ISBN 91-44-04238-8, OCLC 66026795 
  • Ferlin, Nils (1976) [1933], Barfotabarn (на језику: Swedish), Stockholm: Bonnier, ISBN 91-0-024187-3 
  • Garlén, Claes (1988), Svenskans fonologi (на језику: Swedish), Lund: Studentlitteratur, ISBN 91-44-28151-X, OCLC 67420810 
  • Granberry, Julian (1991), Essential Swedish Grammar, New York: Dover Publications, ISBN 0-486-26953-1, OCLC 23692877 
  • Haugen, Einar (2009). „Danish, Norwegian and Swedish”. Ур.: Comrie, Bernard. The World's Major Languages. New York: Routledge. стр. 125—144. ISBN 978-0-415-35339-7. 
  • Hultman, Tor G. (2003), Svenska Akademiens språklära (на језику: Swedish), Stockholm: Norstedts, ISBN 9172273518, OCLC 55849724 
  • Josephson, Olle (2005), Ju: ifrågasatta självklarheter om svenskan, engelskan och alla andra språk i Sverige (на језику: Swedish) (2nd изд.), Stockholm: Nordstedts ordbok, ISBN 91-7227-446-8 
  • Kotsinas, Ulla-Britt (1994), Ungdomsspråk (на језику: Swedish), Uppsala: Hallgren & Fallgren, ISBN 91-7382-718-5, OCLC 60994967 
  • Leinonen, Therese (2011), „Aggregate analysis of vowel pronunciation in Swedish dialects”, Oslo Studies in Language, 3 (2), Архивирано из оригинала 27. 06. 2013. г., Приступљено 18. 12. 2018 
  • Nationalencyklopedin, online edition (језик: шведски)
  • Parkvall, Mikael (2009), „Sveriges språk. Vem talar vad och var?” (PDF), RAPPLING 1. Rapporter från Institutionen för lingvistik vid Stockholms universitet. (на језику: Swedish) 
  • Pettersson, Gertrud (1996), Svenska språket under sjuhundra år: en historia om svenskan och dess utforskande (на језику: Swedish), Lund: Studentlitteratur, ISBN 91-44-48221-3, OCLC 36130929 
  • Svenska språknämnden (2000), Svenska skrivregler (на језику: Swedish) (2nd изд.), Stockholm: Liber (објављено 2002), ISBN 91-47-04974-X 
  • Svensson, Lars (1974), Nordisk paleografi: Handbok med transkriberade och kommenterade skriftprov (на језику: Swedish), Lund: Studentlitteratur, ISBN 91-44-05391-6, OCLC 1303752 
  • Wessén, Elias (1998) [1973], Våra ord: deras uttal och ursprung : kortfattad etymologisk ordbok (на језику: шведски) (2nd изд.), Stockholm: Norstedts, ISBN 978-91-7227-053-4 
  • Swedish Essentials of Grammar Viberg, Åke; et al.. Chicago: Passport Books. 1991. ISBN 978-0-8442-8539-9.
  • Swedish: An Essential Grammar. Holmes, Philip; Hinchliffe, Ian;. London; New York: Routledge. 2000. ISBN 978-0-415-16048-3..
  • Swedish: A Comprehensive Grammar Second Edition. Holmes, Philip; Hinchliffe, Ian;. London; New York: Routledge. 2003. ISBN 978-0-415-27884-3..
  • Svenska utifrån. Schematic grammar-Swedish structures and everyday phrases Byrman, Gunilla; Holm, Britta. 1998. ISBN 978-91-520-0519-4..

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Шведски језик на Википедији.
Викизворник има текст 1905 New International Encyclopedia чланка о Swedish language.
ДржавнеОстале
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Шведски_језик&oldid=28342167”