Svoboda | Graniru | BBC Russia | Golosameriki | Facebook
Пређи на садржај

Програм Восток

С Википедије, слободне енциклопедије
Модел Восток космичког брода са трећом фазом лансера

Програм Восток (рус. Восто́к, Оријент или Исток) био је совјетски пројекат људских свемирских летова са циљем стављања првог совјетског грађанина у ниску Земљину орбиту и његовог безбедног повратка.[1] Конкуришући америчким пројекту Меркур, програму Восток је успело да 12. априла 1961. године у орбиту постави првог човека у свемиру, Јурија Гагарина, на Востоку 1. Капсула Восток развијена је од шпијунског сателитског пројекта Зенит, а његова лансирна ракета је прилагођена од постојећег дизајна интерконтиненталне балистичке ракете (ИЦБМ) Р-7 Семјорка. Име „Восток” третирало се као поверљива информација све док Гагаринов лет није први пут јавно обелодањен светској штампи.

Програм је извео шест свемирских летова са посадом између 1961. и 1963.[1] Најдужи лет трајао је скоро пет дана, а последња четири лансирана су у паровима, у размаку од једног дана. То је премашило демонстриране могућности пројекта Меркур у погледу најдужег лета од нешто више од 34 сата, и појединачних мисија.

Восток су наследила два лета програма Воскход 1964. и 1965, који су користили модификације капсуле Восток за троје и двоје људи, и већу ракету за лансирање.

Избор и обука космонаута

[уреди | уреди извор]

До јануара 1959. Совјети су започели припреме за људски лет у свемир.[2] Лекари совјетског ваздухопловства инсистирали су на томе да потенцијални кандидати за космонауте буду квалификовани пилоти ваздухопловства, тврдећи да ће они имати релевантне вештине попут изложености већим г-силама, као и искуство избацивања седишта; такође су Американци изабрали Меркјури седморицу у априлу 1959. године, сви од којих су имали ваздухопловно искуство.[2] Кандидати су морали да буду интелигентни, способни да подносе ситуације високог стреса и у доброј физичкој форми.[3]

Главни дизајнер совјетског свемирског програма, Сергеј Корољов, одлучио је да космонаути морају бити мушкарци, стари између 25 и 30 година, не виши од 1,75 метара и тешки не више од 72 килограма.[4] Коначне спецификације за космонауте одобрене су у јуну 1959. До септембра су започети интервјуи са потенцијалним космонаутима. Иако пилотима није било речено да постоји могућност лета у свемир, један од лекара задужених за поступак селекције веровао је да су неки пилоти то закључили.[4] Нешто више од 200 кандидата прошло је кроз процес интервјуа, а до октобра је спроведен низ захтевних физичких тестова на онима који су преостали, попут изложености ниским притисцима и теста у центрифуги.[5] До краја 1959. године одабрано је 20 мушкараца. Корољов је инсистирао на већој групи од НАСА-иног астронаутског тима од седам.[5] Од ових 20, пет их је било изван жељеног узраста; стога је старосни захтев био ублажен. За разлику од НАСА-ине астронаутске групе, ову групу нису искључиво чинили искусни пилоти; Бељајев је био најискуснији са 900 сати лета. Совјетске свемирске летелице биле су аутоматизованије од америчких, па није било потребно значајно пилотско искуство.[6]

Дана 11. јануара 1960, совјетски врховни маршал ваздухопловства Константин Вершинин одобрио је планове за успостављање Центра за обуку космонаута, чија би искључива сврха била припрема космонаута за њихове предстојеће летове; у почетку би објекат имао око 250 запослених.[5] Вершинин је доделио већ чувеном авијатичару Николају Каманину да надгледа операције у овој инсталацији. До марта, већина космонаута стигла је центар за обуку. Вершинин је одржао поздравни говор 7. марта, и присутни су формално примљени у групу космонаута.[3] Средином јуна свих двадесет било је стално стационирано у центру. У марту су космонаути започели свакодневни режим тренинга, и пратили су предавања са темама попут ракетних свемирских система, навигације, геофизике и астрономије.

Због ограничења простора почетног објекта, космонаути и особље пресељени су у нови објекат у Звезданом граду (тада познатом као Зелени), који је био дом руског програма обуке космонаута више од 60 година. Пресељење се званично одвило 29. јуна 1960.[7]

Вангардских шест

[уреди | уреди извор]

У Громовом институту за истраживање летова изграђен је симулатор свемирских летелица, назван ТДК-1. Због неефикасности обуке свих 20 космонаута у симулатору, одлучено је да се одабере њих шесторо који ће проћи убрзану обуку.[8] Одлукиа о овој групи, која је постала позната као Вангуардска шесторка, донета је 30. маја 1960. године, а у почетку су је чинили Гагарин, Карташов, Николајев, Поповић, Титов и Варламов.[8] Алексеј Леонов се присећа да су ових шест кандидата били најнижи у групи од 20.[9]

У јулу, убрзо након пресељења у Звездан град, двоје од шесторице замењено је из медицинских разлога. Прво, током центрифужног теста на 8 г, Карташов је доживео нека унутрашња оштећења, узрокујући мања крварења на леђима.[10] Упркос Гагариновим захтевима да остане, лекари су одлучили да се Карташов уклони из шесточлане групе. Касније у јулу, Варламов је има пливачку несрећу. Током зарањања у језеро у близини центра за обуку, он је ударио главом у дно, повредивши вратни пршљен.[11][12] Тако су до краја јула Вангуардску шесторку чинили: Гагарин, Биковскиј, Нељубов, Николајев, Попович и Титов.[8]

До јануара 1961. године, ова шесторица је окончала падобрански и опоравни тренинг, као и тродневне режиме у симулаторима.[13] Њих шесторо је 17. јануара учествовало на завршним испитима, укључујући време проведено у симулатору и писмени тест. На основу ових резултата, комисија, коју је надзирао Каманин, препоручила је употребу космонаута са следећим редоследом: Гагарин, Титов, Нељубов, Николајев, Биковскиј, Поповић.[13] У овој фази Гагарин је био несумњиви фаворит за првог човека у свемиру, не само на основу испита, већ и по неформалном вршњачком оцењивању.[14]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 77. ИСБН 86-331-2112-3. 
  2. ^ а б Сиддиqи, стр. 243
  3. ^ а б Сиддиqи, стр. 247
  4. ^ а б Сиддиqи, стр. 244
  5. ^ а б в Сиддиqи, стр. 245
  6. ^ Сиддиqи, стр. 246
  7. ^ Сиддиqи, стр. 248
  8. ^ а б в Сиддиqи, стр. 249
  9. ^ Бургесс анд Халл, п.100
  10. ^ Бургесс анд Халл, п.101; анд Сиддиqи, п.249
  11. ^ Сиддиqи, стр. 249
  12. ^ фор а детаилед аццоунт оф тхис инцидент, сее Бургесс анд Халл, п.102-107
  13. ^ а б Сиддиqи, стр. 261
  14. ^ Сиддиqи, стр. 262

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Програм Восток на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Program_Vostok&oldid=28306419”