Алемани
Алемани или Аламани су били германско племе, тачније конфедерација германских племена.[1] Налазили су се у базену реке Мајне. По први пут спомињу у опису борби са римским царем Каракалом 213. године.
Племенске везе
[уреди | уреди извор]Према Гају Асинију њихово име значи сви људи, што упућује да су били конгломерат различитих племена.[2] Римљани и Грци су их исто звали. Ово извођење је прихватио Едвард Гибон у својој књизи Decline and Fall of the Roman Empire.[3], и анонимни сарадник билљешки сакупљених из радова Николаса Фререа, објављених 1753.[4]
Валафрид Страбон је у деветом веку примjетио, говорећи о народу Швајцарске и околних региона, да су их само странци звали Алеманима, али да су сами себи дали име Суеби.[5] Суебима је дато алтернативно име Ziuwari (као Cyuuari) у старовисоконемачком сјају, које Јакоб Грим тумачи као Martem colentes („обожаваоци Марса“).[6] Анио да Витербо, научник и историчар из 15. вијека, тврдио је да су Алемани добили име из хебрејског језика, јер је на хебрејском ријека Рајна преведена у Mannum, а људи који живе на њеним обалама су се звали Alemannus.[7]
Сукоби са Римским царством
[уреди | уреди извор]Алемани су стално били у сукобу са Римским царством. Започели су велику инвазију Галије и северне Италије 268. године. Под краљем Кроком су разрушили целу Галију. Разорили су до темеља сва светилишта саграђена у стара времена. Иза њих је остала пустош у Галији. Све јавне зграде и светилишта потпуно уништена.
У рано љето 268. године цар Галијен зауставио је њихов поход на Италију, али имао је посла са Готима на другој страни у исто време.
Кампања против Гота окончана је римском победом у бици код Ниша септембра 268. године. Цар Клаудије II и његове легије су победиле Готе и сад су имали слободне руке да се обрачунају са Алеманима. Клаудије II је промптно напао Алемане и поразио их у бици код језера Бенакус, у новембру 268. године, неколико месеци после битке код Ниша. Алемани су се повукли у Немачку и нису се усудили годинама након тог тешког пораза да угрожавају територије Римског царства.
Најпознатија њихова битка против Римског царства је била битка код Аргенторатума (Стразбура) 357. године, где су поражени. Римску војску је предводио Јулијан Отпадник, који је касније постао цар. Краљ Алемана Кнодомар је заробљен у тој бици.[2] Аламани прелазе замрзнуту Рајну 2. јануара 366. и врше инвазију Галије. Велику инвазију су такође извршили 406. године. Тада прелазе Рајну, заузимају Алзас и велики део Швајцарске и ту се настањују.[2] Понављају се сцене потпуног уништења претходне културе на том подручју.
Битке између Римљана и Алемана
[уреди | уреди извор]- 268, битка код језера Бенакус — цар Клаудије II побеђује Алемане.
- 271
- битка код Плацентије — цар Аурелијан је поражен од Алемана, који врше инвазију Италије
- битка код Фана — Аурелијан побеђује Алемане, који почињу повлачење из Италије
- битка код Павије (271) — Аурелијан уништава Алеманску војску у повлачењу
- 298
- битка код Лињона — Констанције Хлор поражава Алемане
- битка код Виндониса — Констанције Хлор опет поражава Алемане
- 356, Битка код Ремса — Јулијан Отпадник је поражен од Алемана
- 357, битка код Стразбура — Јулијан Отпадник протерује Алемане из Рајнског подручја
- 367, битка код Солициниума — Алемани опет поражени
- 378, битка код Аргентоварије — Грацијан победио Алемане
Алемани и Франци
[уреди | уреди извор]Краљевство (или војводство) Алеманија између Стразбура и Аугсбурга трајало је до 496. године, кад је Алеманију освојио Хлодовех у бици код Толбиака. Алеманија тиме постаје земља под франачком управом. Рат Хлодовека са Алеманима чини окружење за преобраћење Хлодвија, које је укратко описао Гргур од Тура. Након пораза 496. године, Алемани су одбацили франачки јарам и ставили се под заштиту Теодориха Великог од Острогота[8], али су их после његове смрти поново потчинили Франци под Теудебертом I 536. године.[9] Након тога, Алемани су чинили део франачких доминиона и њима је управљао франачки војвода.
Једну велику побуну Алемана Карломан окончава 746. године масовним погубљењем алеманског племства, тако да и следећих 100 година Алеманијом владају Франачке вијводе. Према Верденском споразуму из 843. Алеманија постаје провинција источног краљевства Луја Њемачког, претходнице Светог римског царства. Војводство је постојало до 1268. Покрштавање Алемана је извршено од VI до VIII века у доба Меровинга.
Модерни Алемани
[уреди | уреди извор]Алеманија је некад означавала земљу у подручју Алзаса.
Данас се алемански, као лингвистички термин односи на алемански Немачки, који обухвата дијалекте у две трећине Баден-Виртемберга, западне Баварске, Швајцарски Немачки и алзашки језик у Алзасу.
На неколико језика Алеманија постао је појам за сву Немачку. На француском се Немачка каже Allemand, на шпанском Alemán и на португалском Alemão.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^
- Drinkwater, John Frederick (2012). „Alamanni”. Ур.: Hornblower, Simon; Spawforth, Antony; Eidinow, Esther. The Oxford Classical Dictionary (4 изд.). Oxford University Press. ISBN 978-0191735257. Приступљено 26. 1. 2020. „Alamanni (Alemanni), a loose concentration of Germanic communities...”
- ^ а б в Једна или више претходних реченица укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Alamanni”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 1 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 468.
- ^ Edward Gibbon. „Chapter 10”. Ccel.org. Приступљено 2012-01-02.
- ^ Histoire de l'Académie Royale des Inscriptions et Belles-Lettres, avec les Mémoires de Littérature tirés des Registres de cette Académie, depuis l'année MDCCXLIV jusques et compris l'année MDCCXLVI, vol. XVIII, (Paris 1753) pp. 49–71.
- ^ Igitur quia mixti Alamannis Suevi, partem Germaniae ultra Danubium, partem Raetiae inter Alpes et Histrum, partemque Galliae circa Ararim obsederunt; antiquorum vocabulorum veritate servata, ab incolis nomen patriae derivemus, et Alamanniam vel Sueviam nominemus. Nam cum duo sint vocabula unam gentem significantia, priori nomine nos appellant circumpositae gentes, quae Latinum habent sermonem; sequenti, usus nos nuncupat barbarorum. Walafrid Strabo, Proleg. ad Vit. S. Galli (833/4) ed. Migne (1852); Thomas Greenwood, The First Book of the History of the Germans: Barbaric Period (1836), p. 498.
- ^ Rudolf Much, (1898). Der germanische Himmelsgott., p. 192.
- ^ Popper, Nicholas S. (2023), Roos, Anna Marie; Manning, Gideon, ур., „Planks from a Shipwreck: Belief and Evidence in Sixteenth-Century Histories”, Collected Wisdom of the Early Modern Scholar: Essays in Honor of Mordechai Feingold, Archimedes (на језику: енглески), Cham: Springer International Publishing, 64, стр. 141—142, ISBN 978-3-031-09722-5, doi:10.1007/978-3-031-09722-5_7, Приступљено 2023-01-04
- ^ Jonathan J. Arnold (2016). A Companion to Ostrogothic Italy. Brill. стр. 93. ISBN 978-9004313767.
- ^ Ian Wood (1998). Franks and Alamanni in the Merovingian Period: An Ethnographic Perspective. The Boydell Press. стр. 33. ISBN 0851157238.
Литература
[уреди | уреди извор]- Ammianus Marcellinus, passim
- O. Bremer in H. Paul, Grundriss der germanischen Philologie (2nd ed., Strassburg, 1900), vol. iii. pp. 930 ff.
- Dio Cassius lxvii. ff.
- Drinkwater, John F. (2007). The Alamanni and Rome 213–496. Caracalla to Clovis. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-929568-5.
- Ian Wood (ed.), Franks and Alamanni in the Merovingian Period: An Ethnographic Perspective (Studies in Historical Archaeoethnology). ISBN 1-84383-035-3., Boydell & Brewer Ltd, 2003, .
- Melchior Goldast, Rerum Alamannicarum scriptores (1606, 2nd ed. Senckenburg 1730)
- Gregory of Tours, Historia Francorum, book ii.
- O'Sullivan, Niall; et al. (5. 9. 2018). „Ancient genome-wide analyses infer kinship structure in an Early Medieval Alemannic graveyard”. Science Advances. American Association for the Advancement of Science. 4 (9): eaao1262. Bibcode:2018SciA....4.1262O. PMC 6124919
. PMID 30191172. doi:10.1126/sciadv.aao1262. - C. Zeuss, Die Deutschen und die Nachbarstämme (Munich, 1837), pp. 303 ff.
