Svoboda | Graniru | BBC Russia | Golosameriki | Facebook
Пређи на садржај

Крадљивци бицикала (филм)

С Википедије, слободне енциклопедије
Крадљивци бицикала
Оригинални италијански биоскопски постер
Изворни насловLadri di biciclette
Жанрдрама
РежијаВиторио де Сика
СценариоВиторио де Сика
Чезаре Цаватини
Зузо Чеки Д'Амико
Ђерардо Гверијери
Оресте Бјанколи
Адолфо Франчи
Герардо Герарди
ПродуцентВиторио де Сика (ко-продуценти: Ерколе Грацијадеј, Серђо Бернарди, Гроф Чикоња)[1]
Главне улогеЛамберто Мађорани
Енцо Стајола
Лијанела Карел
Виторио Антонучи
МузикаАлесандро Чикоњини
СценографАнтонио Траверсо
СниматељКарло Монтуори
МонтажаЕралдо да Рома
СтудиоPDS Produzioni De Sica[2]
Година1948.
Трајање89 минута
Земља Италија
Језикиталијански
Буџет133.000 долара[3]
Зарада428.978 долара[4]
IMDb веза

Крадљивци бицикала (итал. Ladri di biciclette)[5] је италијански неореалистички драмски филм из 1948. године, редитеља Виторија де Сике.[6] Прича прати сиромашног оца који у Риму после Другог светског рата тражи свој украдени бицикл, без којег ће изгубити посао који је требало да буде спас његовој породици.

Сматра се једним од најпознатијих филмова свих времена,[7] а најпознатији је играни филм италијанског неореализама.[тражи се извор]

У Риму после Другог светског рата, Антонио Ричи очајнички тражи посао како би могао да издржава своју жену Марију, сина Бруна и малу бебу. Понуђен му је посао лепљења плаката, али он говори Марији да не може да га прихвати јер је за посао потребан бицикл. Марија одлучно скида постељину од мираза — „цењене ствари за сиромашну породицу” — и односи их у залагаоницу, где добија довољно новца да Антонио купи бицикл.

Првог дана на новом послу, Антонио на мердевинама лепи плакат када му један младић украде бицикл. Антонио трчи за њим, али га саучесници лопова скрећу са трага. Антонио пријављује крађу полицији, која му одговара да они могу мало тога да ураде.

Упозорен да се украдена роба често појављује на пијаци Виторио, Антонио одлази тамо са неколико пријатеља и Бруном. Проналазе оквир бицикла који би могао бити Антонијев, али продавци одбијају да им дозволе да погледају серијски број. Позивају карабињера, који наређује продавцима да му дозволе да прочита серијски број. Број се не поклапа са несталим бициклом, али им полицајац не дозвољава да га сами прегледају.

На пијаци Порта Портесе, Антонио и Бруно уочавају лопова са једним старцем. Лопов им измиче, а старац тврди да не зна ништа. Прате га у цркву где им и он измиче.

Антонио прогања лопова до јавне куће, чији их укућани избацују. На улици се окупљају непријатељски расположене комшије док Антонио оптужује лопова, који добија напад за који гомила криви Антонија. Бруно долази по полицајца, који безуспешно претражује стан лопова. Полицајац каже Антонију да је случај слаб‍ —‌ Антонио нема сведока, а комшије ће сигурно дати лопову алиби. Антонио и Бруно одлазе у очају праћени исмевањем и претњом гомиле.

Пут кући их води поред фудбалског Националног стадиона ПНФ. Антонио види бицикл без надзора у близини улаза и после мучног премишљања налаже Бруну да трамвајем оде до оближње станице и сачека. Антонио кружи око бицикла без надзора и скаче на њега. Одмах се диже галама и Бруно – који је пропустио трамвај – запрепашћен је када види свог оца како га прогоне, окружују и извлаче са бицикла. Док Антонија вуку према полицијској станици, власник бицикла примећује Бруна у сузама и у тренутку саосећања каже осталима да ослободе Антонија.

Антонио и Бруно затим полако одлазе усред гомиле. Антонио сузбија сузе и Бруно га узима за руку.

Филм је награђен Почасним Оскаром 1949. године.

Галерија

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Wagstaff, Christopher (2007). Italian Neorealist Cinema. Универзитет у Торонту. Приступљено 09. 06. 2012. 
  2. ^ Gordon, Robert (2008). Bicycle Thieves (Ladri Di Biciclette). New York: Macmillan. стр. 26. ISBN 9781844572380. Приступљено 29. 4. 2018. 
  3. ^ Metalluk (04. 02. 2006). „Desperate Times Make Desperate People”. Epinions. Архивирано из оригинала 28. 11. 2012. г. Приступљено 05. 5. 2009. 
  4. ^ „The Bicycle Thieves (1949)”. Box Office Mojo. Приступљено 1. 10. 2014. 
  5. ^ Crowther, Bosley (13. 12. 1949). „The Bicycle Thief (1948) THE SCREEN; Vittorio De Sica's 'The Bicycle Thief,' a Drama of Post-War Rome, Arrives at World”. The New York Times. 
  6. ^ Scott, A.O. (13. 8. 2020). „Why You Should Still Care About 'Bicycle Thieves' - On the unforgettable heartbreak and enduring pleasures of an Italian neorealist masterpiece.”. The New York Times. Приступљено 16. 8. 2020. 
  7. ^ Ebert, Roger (19. 3. 1999). „The Bicycle Thief / Bicycle Thieves (1949) review”. Chicago Sun-Times. Архивирано из оригинала 27. 2. 2009. г. Приступљено 20. 7. 2010. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
МеђународнеДржавнеОстале