Здравство: Колико је важно имати даваоце органа и зашто их нема у Србији

Тог 19. јануара 2018. године један живот се угасио.

Тог 19. јануара 2018. године једна мајка је у болу смогла снаге да каже „да".

Тог 19. јануара 2018. године смрт једне Лејле омогућила је нови живот за двоје људи.

„Била је добро дете, баш онакво какво би сваки родитељ пожелео.

„Док је била жива стално је помагала другима, тако је било и када је умрла", каже Фатима Емшија, Лејлина мајка, која је дала сагласност да органи њене преминуле ћерке буду пресађени другим оболелима.

Лејла Емшлија из Бијељине, града у Босни и Херцеговини, умрла је у Ургентном центру у Београду, само неколико сати после тешког излива крви у мозак.

И поред сталних апела, Србија, међутим, нема довољно давалаца органа.

Подаци Хемофарм фондације показују да у Србији више од 2.000 људи, међу њима и 35 деце, чека на трансплантацију органа.

Током 2023. године, било је 13 давалаца чији су органи - 23 бубрега, четири јетре и пет срца -23 бубрега, четири јетре и пет срца, показују подаци Управе за биомедицину Министарства здравља Србије.

„То је помак, јер су у 2022. обављене само две кадаверичне трансплантације" са преминулог даваоца, објашњавају у Хемофарм фондацији.

Златни стандард у земљама Европе је 10 давалаца на 1.000.000 становника, па се може закључити да је тај број у Србији, нажалост, мањи од очекиваног, каже др Александра Влачић, директорка Управе за биомедицину, за ББЦ на српском.

По броју давалаца органа у светском врху су Америка, Шпанија, Исланд, али и Хрватска и Словенија.

Прелиминарни подаци Министарства здравља Хрватске показују да је прошле године у овој земљи било 116 кадаверичних давалаца.

„Закон такозваног претпостављеног пристанка, значи да су сви грађани Хрватске могући донори органа уколико се за живота нису томе противили.

„Уколико се породица умрле особе изричито противи томе, њихова жеља се поштује", кажу из Министарства здравља Хрватске за ББЦ на српском.

У Србији је највећа препрека сагласност породице, оцењује др Мирко Јовановић, уролог и начелник Центра за трансплантацију на Војномедицинској академији у Београду,

„У тренутку када сазнају за смрт ближњег, од шока и психичког стања, они се тешко одлучују да донирају органе.

„Потребна је боља едукација становника да би боље схватили значај трансплантације", каже Јовановић.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Само је срце куцало

Бијељина, 18. јануар 2018. године.

Лејла је дошла кући дан раније, из Тузле, где је студирала, на сестрино венчање.

„Ручала је, мало ми је показивала фотографије и одједном рекла 'мама, ужасно ме боли глава и врат ми се укочио'".

„Отишли смо до хитне помоћи, одатле у ургентни центар и тада је пала у кому", прича Фатима дрхтавим гласом.

Лејла није стигла ни да се „пресвуче, била је у пижами, јер се спремала за свадбено славље", једва изговара мајка.

Породица је тражила од лекара да је пребаце за Београд, где је прикључена на апарате који су је одржавали у животу.

„Пукла је анеуризма у глави и мозак је престао да функционише. Само је срце радило.

„Пустили су ме да је видим, а онда су питали да ли желим да донирам Лејлине органе", говори Фатима тихо кроз јецај.

Ни у једном тренутку није помишљала да каже не.

Са Лејлом је гледала емисију о младићу чија је породица после саобраћајне несреће у којој је изгубио живот донирала његове органе.

Лејла је, каже, тада рекла да би завештала органе и да је то нешто што свако треба да уради.

„Ми, њени родитељи, ту жељу смо испунили.

„Узели су јетру и бубреге, док срце нису могли јер је већ дуго била на апаратима", каже Фатима.

Двадесетогодишња Лејла, јединица, студирала је новинарство и волела да свира гитару и пише есеје.

„Тек после неколико година почела сам да размишљам ко је добио Лејлине органе.

„На интернету сам нашла причу Лидије Стојановић из Србије, која је тог 19. јануара 2018. добила нови живот, нову јетру. Одмах сам знала да је то она и пожелела да је чујем", каже Фатима.

Сузе нису могле да зауставе када су први пут разговарале.

„На неки начин, моја Лејла живи кроз њу.

„Није мени лако да причам о овоме, трагедију много тешко подносимо, али је донирање органа хумано.

„То су људи који само чекају позив, чекају да им јаве да ће можда добити јетру, бубрег, срце. Какав је то живот", тужно говори Фатима.

Лидија Стојановић, девојка којој је трансплантирана Лејлина јетра

Кућа је пуна Лејлиних фотографија.

„Моја Лејла не би била срећна да сам другачије поступила.

„Када већ неког нема, зашто да се не помогне некоме", каже Фатима.

'Отац је спасао троје људи'

„Оца смо пронашли мајка и ја како лежи у дворишту.1. јануара 2008. године", прича Милан Гајић из Опова, села надомак Београда.

Доживео је тежак мождани удар, и лекари су га оперисали три пута, али безуспешно.

Онда је уследио позив.

„У почетку нисмо знали због чега зову, рекли су нам да се неће пробудити, и чак и да остане у животу, не би знао за себе, био би као биљка, али на апаратима.

„А онда су питали да ли желимо да донирамо органе, и морали смо брзо да одлучимо", сећа се Милан.

Мајка и сестра су погледале Милана, и тај поглед је све рекао.

„Потписали смо, искључили су га са апарата и за нас је постао херој.

„Какав је то живот да лежиш у кревету, да не знаш да ли си жив, мождано је малтене био мртав, више од половине мозга је било здробљено."

Милан у даху каже да жели да и њему „узму све органе које могу" постхумно.

Никада нису пожелели да упознају људе којима су пресађени органи његовог оца.

„Мој отац је спасао троје људи, донирали смо његово срце и бубреге", каже.

Битно им је да су примаоци данас здрави и срећни.

„Глупо је затрпати органе под земљу, а некоме то значи све.

„Мајка је умрла четири године касније од акутне леукемије, њене органе због болести нисмо могли да донирамо", каже Милан.

Србија на дну светске листе

Званична статистика не иде у прилог Србији - у 2022. години било само два даваоца органа, а умрло је више од 110.000 људи.

„Људи не желе да донирају органе из незнања и предрасуда.

„Да би се пробудила свест мора гласније да се говори у институцијама, медијима, а и верске заједнице могу да одиграју значајну улогу", кажу у Хемофарм фондацији.

„Лекари су немоћни, губе се људски животи, јер се грађани у Србији тешко одлучују да дају сагласност", кажу из Фондације.

Србија би, по проценама, требало да има „најмање 70 давалаца годишње".

„Због тога многи не дочекају најважнији позив у животу", објашњавају.

Мерама попут успостављеног ефикасног система за препознавање могућих донора и унапређењем квалитета и безбедности трансплантације може се повећати број давалаца у Србији, каже др Влачић.

Пацијенти који су чекали на трансплантацију у 2023. години

Када се могу уступити органи за трансплантацију

Када се утврди мождана смрт код могућег даваоца, тражи се сагласност породице, објашњава др Јовановић.

Уколико породица да пристанак, траже се примаоци органа које на одговарајући начин чувају анестезиолози на одељењима интензивне неге.

„Док се не обави трансплантација, органи се чувају у специјалним фрижидерима, на леду и у одређеним растворима", објашњава др Јовановић.

„У нашем становништву влада мишљење да се за трансплантацију везују неке радње које нису медицинске, а то је страх међу људима где ће да заврше ти органи.

„Закон дефинише све сегменте и постоји потпуна транспарентност процеса", указује др Јовановић.

Постоје комисије за утврђивање мождане смрти, тим за одржавање донора и стручњаци за разговор са породицом.

„Сви који учествују у самој трансплантацији, хирурзи, анестезиолози и други лекари, не могу да буду део тих комисија", наводи Јовановић.

Далеко од Еуротранспланта

Пошто у Србији скоро и да нема давалаца, земља није део Еуротранспланта, међународне непрофитне организације која се бави системом донирања.

Све земље чланице овог удружења - Аустрија, Белгија, Хрватска, Немачка, Луксембург, Холандија, Словенија и Мађарска - деле заједничку листу чекања органа за трансплантацију, каже др Влачић.

На овај начин су органи више и брже доступни, јер „чланство захтева узајамно даривање и размену органа".

Али Србија нема шта да понуди, кажу из Хемофарм фондације.

Измене и допуне Закона о пресађивању људских органа и закона о људским ћелијама и ткивима предвиђале су да ће даваоци органа бити сви, уколико се нису изјаснили против, још нису усвојене.

Статистика показује да је 20 пута већа шанса да некоме орган затреба, него да буде давалац, објашњавају у Хемофарм фондацији.

Помогло би и када би се Српска православна црква „директно обратила верницима" приступом да је „грех закопати у земљу оно што може спасити живот другога човека", попут Католичке цркве у Хрватској, сматрају у Хемофарм фондацији.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]