НАТО бомбардовање 1999: Битка за Кошаре, три тумачења и једна песма

Рушевине карауле Кошаре стоје и четврт века од разарања.

„Овде је пала бомба", показује ми стојећи на шуту Хисен Бериша, бивши командант Ослободилачке војске Косова (ОВК).

Кошаре су пусто село на западу Косова, уз саму границу с Албанијом, на обронцима Проклетија, до којег стижемо после три сата вожње од Приштине.

До касарне нам треба још скоро сат хода по уским стазама кроз густу борову шуму.

Некадашњи гранични објекат Војске Југославије, око којег су се водиле жестоке борбе од 9. априла до 14. јуна 1999. године током НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије, у међувремену је стекао готово митски статус и на Косову и у Србији.

Битка на Кошарама је једно од поглавља у сукобу безбедносних снага режима Слободана Милошевића и албанских побуњеника од 1998. до 2000, током којих је убијено или нестало више од 13.500 људи, наводи Фонд за хуманитарно право.

Током 67 дана борби на неприступачном терену, погинуло је 108 припадника Војске Југославије.

Имали су у просеку 25 година, а многи су били тек пунолетни редови на одслужењу војног рока, подаци су Министарства одбране Србије.

Убијено је 114 припадника ОВК, према приштинским званичницима.

Двоспратну грађевину од црвених цигала НАТО је гађао маја 1999.

„Тада је погинуло седам војника и 15 рањено", описује Бериша, показујући на гомилу шута и сломљених блокова, место где је и он рањен.

У караули су тада били борци побуњеничке ОВК који су је заузели 11. априла 1999. и држали је до краја сукоба.

Кошаре данас

Током битке, Бериша је био 29-годишњи „разметљиви командант са плавом беретком, који је збијао шале и, тапшући их по леђима, бодрио војнике", писао је Вашингтон пост у мају 1999.

Сличан је и четврт века касније, мада крупнији и у оделу, пошто је већ неколико година посланик Демократске партије Косова Хашима Тачија, некадашњег лидера ОВК, данас пред судом за ратне злочине у Хагу.

Бериша пристаје да, после разговора на добром српско-хрватском у Приштини, обиђемо Кошаре.

Касније закључујем да сам међу ретким новинарима из Србије који ће отићи тамо после окончања сукоба.

Током вожње, са једним од сабораца разговара на албанском, али се труди да ми преведе већину разговора.

Последње село у косовској равници је Батуша, одакле магистрални пут наставља право ка Морини, још једној од некадашњих југословенских караула.

Данас је ту гранични прелаз ка Албанији - врло уочљива кућица на чистини, окружена високим врховима оближњих брда.

Док су се водиле борбе, за артиљерију је то била једноставна мета, објашњава Бериша.

Возимо се назад ка рачвању да бисмо скренули на успон ка селу Кошаре, поред пута се смењују жуте ливаде, понеки ресторан и споменик погинулим борцима ОВК.

У овом делу Косова, неколико километара од Дечана и Јуника, 1998. је било чврсто упориште ОВК.

Село Јуник овенчано је светском пажњом када га је посетио амерички изасланик Ричард Холбрук, снимљен у чарапама са борцима ОВК, према тамошњем обичају да се у кућу не улази у ципелама.

Успут наилазимо на путоказ који наговештава да се кривудавим асфалтираним путем стиже до Меморијалног комплекса погинулим борцима ОВК.

Надгробне плоче поређане су у концентричним круговима по датуму смрти погинулих.

„То је оно што смо овде носили", каже Бериша, показујући на чело.

Грб ОВК, који су имали и на береткама, састоји се од три слова УЧК (ОВК) и круга са орлом, албанским националним симболом.

Одатле се пружа поглед на необично равни и под снегом углачани, готово праволинијски врх Шкељзен у Албанији, који је током рата користио обема странама као оријентир, показује ми Бериша.

Одатле крећемо ка караули Кошаре, али се до ње не може колима, већ макадамом - прво низбрдо до потока, па преко дрвеног мостића планинском шумском стазом узбрдо.

Ходамо по путељку док нам под ногама шушти суво храстово лишће из којег стидљиво избијају љубичице и јагорчевине.

На надморској висини већој од 1.000 метара миришу борови.

Сунчано је, па грашке зноја одају бившег команданта ОВК да одавно не тренира.

„За два месеца бих се вратио у кондицију", каже, шалећи се на сопствени рачун.

На само километар одатле је Албанија.

„На том делу границе се увек гинуло", наводи Душко Шљиванчанин, ратни командант 53. граничног батаљона Војске Југославије, у разговору за ББЦ на српском.

Током 1998. Војска Југославије је регистровала 130 инцидената у пограничној области „који имају акт агресије", попут масовног уношења оружја, наводи српски официр.

„Сада да се то деси у некој држави Европе, заседао би Савет безбедности УН", уверен је.

А то је тек био увод.

Како је дошло до битке

„Битка на Кошарама није почела 9. априла 1999, већ је тада доживела кулминацију", каже Шљиванчанин.

„Почела је 1997, када је кренула побуна у Албанији, а оружје и опрема су пребачени тамо".

Те године, суседну Албанију су пет месеци потресали протести и побуна после пропасти пирамидалне штедње у коју је била укључено скоро две трећине грађана.

Велике количине оружја покрадене су из слабо чуваних или напуштених складишта и београдске власти, али и страни аналитичари су у то доба тврдили да је већина завршила на Косову.

Током 1998, а посебно после убиства Адема Јашарија и његове породице у Дреници, ОВК је добијала све већу подршку међу Албанцима на Косову, што је наишло на снажан одговор српских безбедносних снага.

У борбама су страдали и цивили, десетине хиљада Албанаца је расељено, а припадници ОВК су задобили тежак ударац у централном Косову.

Снаге су груписали у егзилу, на северу Албаније.

„Мислим да је био 30. септембар кад је Милошевић рекао 'нема више ОВК', ми смо тад седели са Агимом (Рамаданијем), начелником штаба. Он гледа телевизију и каже: 'Е, има ОВК'", сећа се Бериша.

„Пита ме јесу ли увежбани војници за заседе и борбе, кажем 'јесу, и то бојевом муницијом', јер нисмо имали маневарску, а он ми нареди да окупим најбоље војнике."

Следеће зоре су, на основу претходно свакодневног извиђања, извршили упад у пограничној области, из села Падеш и Папај у Албанији, где су били смештени у старој касарни албанске војске.

Исти дан као „најтежи у животу, када је чупао косу с главе" описује Шљиванчанин, командант граничног батаљона у Ђаковици, постављен на то место јула 1998.

Тада су нападнуте карауле Морина и Кошаре.

Погинуло је шест војника, а више их је тешко рањено, каже.

За ОВК је ова акција била преломна за промену тактику и да са герилског ратовања пређе на класично војно организовање.

„Герила је таква да нападнеш и створиш осећај да си ти свугде, али ниси у стању да браниш цивилно становништво", каже Бериша, који је у ОВК био један од ретких са војним образовањем.

Југословенску народну армију (ЈНА) служио је 1990. у данашњој Северној Македонији, док су његови борци углавном били цивили обучавани у Албанији.

„Решили смо да пређемо у фронтални рат и нападнемо с границе.

„То је доктрина ослобађања једне територије, почнете рат с једне, и завршите с друге стране границе за слободу", описује Бериша.

План није брзо остварен.

Током јесени 1998, све се више помиње да би НАТО могао да започне ваздушне ударе на Југославију.

Повод је био, како су говорили међународни званичници, заустављања хуманитарне катастрофе, прогона и етничког чишћења Албанаца са Косова које су починиле безбедносне снаге Милошевићевог режима.

Последња шанса дипломатије пропала је наредне зиме, после фијаска преговора југословенске и албанске делегације под окриљем међународне заједнице у француском градићу Рамбујеу и Паризу у фебруару и марту 1999.

На Косову се међу Албанцима увелико спроводи мобилизација: обучавани су на пешадијским, тактичким вежбама, као и за употребу минобацача, топова и тенкова.

Бомбардовање Југославије је почело 24. марта, без претходног одобрења Савета безбедности.

„Најгоре што се једној држави може десити је да имаш спољашњу агресију НАТО и унутрашњу побуну на територији", каже Шљиванчанин.

„Никад се није десило у историји да Србија нема савезнике, све суседне државе су уступиле територију, море и ваздух за агресију на нашу земљу, а то државно руководство није смело да дозволи."

Шеснаест дана после почетка бомбардовања, почиње битка за Кошаре.

Зашто је битка за караулу била кључна?

„Нисам овде био 25 година", каже Бериша надомак границе с Албанијом, јер углавном обилази само меморијални комплекс.

Док ходамо кроз оронулу зграду, којој је недавно постављена лимена кровна конструкција, није превише емотиван.

„Дали смо могућност свим јединицама унутар Косова да реорганизују ватрене линије и крену у акције.

„Напали смо из свих врста наоружања, а отворили смо и коридоре преко којих можемо слати наоружање и људе", каже Бериша, описујући стратешку важност битке.

Терен је био тежак и за оне који нападају и за оне који се бране - то је тактички аспект битке за Кошаре, објашњава ми.

„Магла, киша, снег, хладно, понекад минус 20, донесемо храну и чим је ставимо напољу, она се смрзне или се пушка заледи.

„Ми смо то искористили, јер смо имали искуство из 1998, и људе из околних села који су знали терен", прича.

Истовремено НАТО бомбардовање било је „спас" за ОВК.

„Копнену војску са пешадијским наоружањем, сад одговорно тврдим, могли смо победити у рату са Србијом", каже Бериша.

„То се видело на Кошарама: имали смо мањи број војника, за све време ратовања кроз линију фронта је прошло 1.800 људи, а никад нису били заједно".

Поносно истиче морал бораца којих је у просеку било око 400.

Док је „Војску Југославије предводило пет генерала, међу ОВК је било свега пет-шест официра" са формалним војним образовањем, истиче.

„Кад рачунам ко је био испред нас и ко смо били ми, а знам тачно, ти људи су имали само срце."

Наспрам албанских побуњеника, на Кошарама су били граничари Војске Југославије, многи на одслужењу војног рока, каже Шљиванчанин.

Ова служба је специфична: гранични инцидент је да се „окрене пушка ка територији друге државе или неко стане на гранични камен".

„Задатак граничара није да бране границу (...) него да приме тај први удар и створе услове да дођу јединице из дубине и поставе линију одбране", објашњава.

Као командант пограничног батаљона, каже да је био сигуран у војнике и веровао у њих.

Битка

Због бомбардовања је издата наредба да у касарни Кошаре не буде много војника, каже Шљиванчанин.

Дан пре напада, обишао је караулу и успут осетио „подмуклу тишину".

„Кад је кренуо напад на караулу Кошаре, њихов циљ је био да пробију одбрану, направе коридор и споје се са Дечанима.

„Поента је да смо ми граничари издржали прва два дана, све до 11. априла", наводи.

Пружање отпора и заустављање линије фронта на граничним планинским врховима, од којих неки прелазе 2.000 метара, лежала је стратешка важност битке за Војску Југославије.

Већ првог дана, Шљиванчанин је рањен, када је возило у којем је био са возачем упало у заседу.

Убијен је 21-годишњи војник Мирослав Стојановић, а Шљиванчанин је погођен у кук и у пету.

Стојановићев отац већ годинама тражи да се изврши ексхумација и обдукција, јер сумња у званичну верзију о погибији сина, писао је Данас.

„Ми им у првом налету наносимо губитке, а онда они стају, јер не знају шта има иза.

„Да су знали, могли су да узму ко зна шта", говори Шљиванчанин док на свесци црта како је битка могла да изгледа.

Додаје да је ОВК погрешила користећи „ситну тактику да заузму ову или ону чуку".

Југословенским граничарима се наредних дана придружују и искуснији војници из 125. моторизоване, 63. падобранске и делови 72. специјалне бригаде, као и припадници Војне полиције, и добровољци.

После две недеље се успоставила равнотежа снага, каже Шљиванчанин.

Наредних седмица, настављене су борбе прса у прса, гранатирање, али и извиђање и сачекуше, а сукоб се прелио и на други део границе, око Паштрика у близини Призрена.

Борбе између ОВК и војске на планини Паштрик вођене су од 26. маја до 14. јуна 1999. Десетине бораца на обе стране су погинуле, неки и од НАТО бомби.

Војска је дуго одолевала иако су удари НАТО авијације додатно отежавали њен положај, каже Шљиванчанин, не спорећи да је због наводних „грешака НАТО" и ОВК трпела губитке.

„Рат је општи хаос, цивили то некад не разумеју.

„Све до 14. јуна, битка у рејону Кошара је била бриљантна победа српске стране", тврди Шљиванчанин.

Безбедносне снаге под командом Милошевића су се са Косова повукле по потписивања Кумановског споразума 14. јуна, којим је окончано и НАТО бомбардовање.

„Српска страна и Косовску битку 1389. дан данас слави као победу, а није била победа.

„Ни у Кошарама није била победа, али они кажу 'ми смо бранили домовину од свих осталих Америке, Енглеске, Албаније, ОВК терориста'", каже Бериша.

ОВК је под контролом имали гранични појас дужине двадесетак километара, ширине од неколико стотина метара до осам километара, тврди Бериша.

„Кад једној војсци узимаш касарну, та војска је већ поражена.

„Кад једној држави узимаш границу, није битно колико километара држиш, та држава је изгубила суверенитет и територијални интегритет, а ми смо то успели у Кошарама."

Ниједна држава није послала војнике да буду део ОВК, већ су странци, па и из Албаније, били само појединачни борци, тврди он.

Ипак, о акцији су обавестили Врховни штаб албанске војске и безбедносне службе Велике Британије и Америке, МИ6 и ЦИА, НАТО, признаје.

Бериша демантује наводе из троделног филма српског Министарства одбране и Радио-телевизије Србије да је ОВК имала више хиљада бораца, тврдећи да их је на почетку „од команданта до Шефчета кувара било 256".

„Кажу тамо да је до краја акције 'терориста' било 7.000, а 7.000 је половина целе ОВК, укупно је било од 15 до 20.000", истиче Бериша.

НАТО: 'Није било засебних великих битака'

Џејми Шеј, тадашњи НАТО портпарол, каже да је бомбардовање било „хуманитарна интервенција како би се зауставило кршење људских права и насиље над цивилима".

„Циљ је био да се омогући косовским Албанцима да остану на Косову и не постану избеглице или стално расељена лица.

„И, наравно, имало је упориште у међународном хуманитарном праву", каже Шеј у видео разговору за ББЦ на српском.

После неуспеха преговора у Рамбујеу, НАТО је одлучио да је војно решење једино могуће, додаје.

Идеја је била да се утиче на Милошевићев режим да повуче снаге с Косова, а да међународне трупе одрже мир.

„Пре свега, НАТО није имао копнене снаге на Косову, већ је водио кампању из ваздуха.

„И када то изводите, да будемо потпуно искрени, не можете да посматрате сваки сегмент борби, у сваком појединачном селу", каже Шеј, данас пензионер.

У полусатном разговору, овај искусни стручњак у односу са медијима, готово да не изговара реч Кошаре, иако се више пута враћамо на ову тему.

„Друго, није било засебних великих битака као у конвенционалним ратовима, где учествују хиљаде војника и које би биле лаке за праћење.

„ОВК је била у малим групама, са локалним командантима по селима, и некад су били потпуно независни од било какве централне команде", напомиње Шеј.

Иако су се из ОВК све више ослањали на Алијансу да ће спречити насиље према цивилима, Шеј каже да НАТО „нипошто није био авијација ОВК".

Ниједна тадашња чланица НАТО није снабдевала оружјем ОВК, већ је оно стизало из складишта у Албанији или из заузетих резерви српских снага, додаје.

Тврдње српских власти да је НАТО био попут саучесника ОВК одбацује као „мит".

„Свака земља воли сопствене историјске митове, они су врло згодни и често разлог да се не суоче са историјском реалношћу и истином", каже Шеј.

Култура сећања - опет двострана

На битку на Кошарама, политичари и неки медији у Србији у последњих десетак година подсећају уз помињање „хероја" који су се борили против „велике силе", „терориста" и „џихадиста".

„У најнеправеднијем рату икада вођеном, војна алијанса није успела да савлада Војску Југославије која је херојски бранила и одбранила нашу отаџбину. (...)

„Оштрица тог напада, врх копља који је требало да пробурази нашу распету земљу, требало је да удари на Кошаре", рекао је 2023. Милош Вучевић, српски министар одбране.

„Тамо на Кошарама су се слегли витезови српски, као некада 1389. године, и својим животима створише бедем између душмана и слободне Србије", поручио је Вучевић.

Центар за примењену историју (ЦПИ) из Београда анализирао је 557 медијских текстова о Кошарама од 2011. до 2020.

У њима се ретко даје шири контекст, а најчешће се не образлаже како и зашто је до битке дошло, бележе историчари.

Групе су јасно подељене и нема простора за нијансирање и противречности, чему погодује сензационалистичко извештавање и искривљавање чињеница, додаје се у извештају.

Такозвано „политичко сећање" користи се у изградњи националног заједништва, где још изразитију улогу може да игра „сећање на пораз или колективно претрпљене неправде због набоја", јер се групни идентитет конституише око улоге жртве.

Паралелно са интересовањем медија, од 2016. подижу се споменици погинулим борцима, а неке улице у Србији носе њихова имена.

На београдским зидовима су осликани мурали посвећени војницима са Кошара.

Косовска политика сећања о бици на Кошарама не само да је супротна од српске, већ се значајно разликује и у односу на остале догађаје из сукоба на Kосову, наводи се у извештају Рекома Деценија сећања.

„Она не само што преиспитује наратив о жртви, већ истиче јединствене значаје које Kошаре чине симболом отпора и победе.

„Динамика бојног поља, јединство Албанаца и стратешке импликације пробоја границе доприносе трајном значају те битке за историју и политику земље".

Док се возимо назад ка Приштини после целодневног обиласка границе, Хисен Бериша ме пита знам ли песму „Јунаци са Кошара".

Помислим да је реч о албанској песми и одговорим да не знам.

Окреће се с предњег седишта ка мени позади и каже: „Ма не, српска, сестре Сантрач певају, пусти да чујеш."

Уз етно мелодију, текст је налик епској поезији:

Ја ти мајко жив се вратит' кући нећу и сад већ у цркви запали ми свећу.

Да Бог мени покој с јунацима пода, скупом ценом, мајко, плаћа се слобода.

Бериша ми каже да је песму пустио и његовој мајци.

„Ја јој преведем текст, мајка почне да плаче", прича ми са сјајем у очима.

„Кажем, 'али, мајко, то су Срби, против њих сам ратовао, она каже 'па шта, и они су нечији синови'."

Шеснаест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]