Млади у Србији: посао само уз партију, иако не верују никоме

Лука Рашковић има 27 година.

Из Београда је, има панк бенд и ускоро ће да се ожени.

А после? Ко зна. Иностранство вероватно, иако не би да не мора.

Један од разлога за то се можда може пронаћи у резултатима недавног истраживања о ставовима младих у Србији.

Испитано је 1.280 оних који имају од 15 до 30 година, а једно од питања је гласило:

„Са учлањењем у владајући партију лакше се долази до посла?"

Дакле, нико у целом истраживању није негативно одговорио на питање да ли је страначка пропусница лакши пут до плате.

„Па партија ради на томе да ти мораш преко њих да дођеш до посла", коментарише Рашковић резултате истраживања за ББЦ на српском.

„Кад је тако, нико нема потребу да научи нешто ново и усавршава се да би имао бољи посао - битно је само колико си добар послушник".

Политички аналитичар Бобан Стојановић за ББЦ каже да је то „шокантно и поражавајуће, али очекивано".

„Млади виде да је најлакше тако до посла... Сви видимо ко успева и добија позиције. Тешко је и у приватном сектору ако немате неке везе - било партијске, личне или породичне".

Како наводи, то је образац који је доминанатан од деведесетих.

„Млади примећују шта се дешава јер имају највећи проблем да се запосле - виде како се долази до места у јавном сектору и очигледно су огорчени", истиче Стојановић.

Само лидерски

Истраживачки центар Демостат током септембра и октобра испитао је за потребе Кровне организације младих - највише званично представничко тело младих у Србији - шта они чије време тек долази мисле о државним институцијама.

Испитани су млади од 15 до 30 година из свих делова Србије, равномерно распоређени по полу и образовању.

Стефан Ђорђевић из КОМС-а каже за ББЦ на српском да су резултати поражавајући.

„Поверење младих у готово све важне институције је на веома ниском нивоу. Постоје нека одскакања, али слика је генерално врло негативна", каже Ђорђевић.

Лука је управо део те генерације - оне која је била мала када је овде било најстрашније, током деведесетих.

Углавном прати сва дешавања, активан је на протестима и редовно гласа.

Дакле, разликује се од већине оних који нису - попут од неких - у школу ишли по снегу, пешке, узбрдо, па онда до куће опет по снегу, опет пешке и опет узбрдо.

Млади одлазе, млади долазе

Како живе вршњаци Ђукановићеве владавине

„Нећу кафу, хоћу искуство"

Мање од трећине младих редовно гласа, док чак 40 одсто никада није убацило листић у гласачку кутију, показује истраживање.

Ниједном политичару не верују, али гласају лидерски, по ставу о особи на челу партије.

„Занимљиво је да не верују никоме, а нико се не буни", каже Рашковић.

„Када нам родитељи или пријатељи кажу нешто што нам не одговара сви одмах дигнемо глас, а када су то политичари или партије дамо им лошу оцену, али ћутимо.

„Парадокс - нико им не верује, а они убирају највећи део прихода ове јадне државе".

Колико млади заправо не верују у институције показало се кад су добили прилику да - за промену - они мало деле кечеве и петице.

У том случају, велики број институција и званичника би у августу морало на поправни, а сигурно би било и неколико понављача.

Једно од питања је било у којој мери имате поверење у следеће политичке институције.

Најбоље су прошле локалне установе за младе и то са просеком „једва врло добар" - 3,6.

Друга је војска са 3,3, а следе Фонд за младе таленте - 3,1 и Канцеларија за младе са 3,1.

„Институције које се баве младима су најбоље прошле - негативне оцене су најчешће добили од оних који нису знали чиме се оне баве", каже Ђорђевић.

Високо су рангирани и Министарство омладине и спорта, црква и полиција.

На дну табеле су народни посланици (1,3), Скупштина (1,4), МУП (1,5), Влада, Министарство одбране, Министарство рада (1,6), Скупштина општине/града (1,7), па председник државе и градоначелник/председник општине (1,8).

„Ове оцене су и више него довољне за оно што институције заправо раде да би унапредиле живот младих", наводи Стојановић.

Став младих додатно разјашњавају и одговори на питање „када чујете 'институције Републике Србије' ваше осећање је".

„Институције нису отворене за младе и не постоји никакава комуникација са њима", наводи Ђорђевић, додајући да млади „у институцијама не виде општи интерес".

„Кажу да не виде политичара који им се обраћа и да немају свог представника у парламенту.

„Најниже су оцењени скупштина и посланици, а у демократском систему они би требало да буду на врху пирамиде или барем не са тако лошом оценом".

Како наводи, добар показатељ читавог стања је што међу 250 посланика Народне Скупштине има само четворо млађих од 30 година.

Друже Тито, друже Тито

Међу подацима који упадају у очи су и ставови о демократији - свака пета особа каже да је једнопартијски систем бољи од вишепартијског.

Стојановић истиче да је то можда и најпоражавајући податак истраживања.

Како каже, млади су то научили од родитеља кроз процес социјализације.

„Део младих на трагу приче родитеља о старим временима верује да је тада било боље", наводи Стојановић.

„Због сете на живот пре деведесетих и комунизма - Тито, партија у којој су сви били и у којој није било политичких превртања и свих негативних страна ове наше перверзне демократије која постоји у Србији".

Како Фејсбук јавља, ја те волим

Брчко дистрикт: Млади против подела

На питање да ли је демократија најбољи облик владавине готово једнак број гласова - око 33 одсто добили су „да", „не" и „не знам".

Са тезом да „демократија има мана, али је боља од свих других облика владавине" сагласило се само 40 процената испитаних.

Али зато, јаког лидера жели готово две трећине младих.

„Убеђени су да им је лакше да нас води јак вођа и да се не питају ни за шта - кад те ни за шта не питају онда немаш никакву одговорност", каже Рашковић.

„Воле да одговорност буде код великог вође који ће после да плаче, кука и каже да је урадио све што је у његовој моћи и да нисмо могли ово, али јесмо ово".

„Сви на то гледају као представу, као позориште".

Потенцијални гласови

Велики део младих не излази на биралишта, што значи да би могли да донесу доста гласова онима који успеју да их привуку и мотивишу на изборе.

Међутим, Стојановић каже да је младима тешко прићи, као и да нису циљна категорија која одговара политичарима.

„Морате да им понудите конкретне ствари, да комуницирате са њима на другачији начин и без обзира на неку врсту неинформисаности, ипак желе да виде нешто од политичарима".

„Није лако манипулисати њима као неким другим категоријама, пре свега пензионерима којима је најважније да им понудите веће пензије и сви су са вама", каже Стојановић.

Ипак, како наводи, проблем је што су млади незахвална и веома хетерогена циљна група.

„Дефинитивно би било добро да политичари и странке обрате мало пажњу на њих. Та енергија се видела можда највише на председничким изборима 2017. када је Бели успео да их привуче неким другим методама и на манипулативан начин".

Шта је демократија

Саговорници ББЦ-ја сагласни су да један од проблема начин на који млади гледају на демократију.

Стојановић каже да у Србији постоји неразумевање шта је заправо демократија. Али - не само код младих, већ код читаве популације.

„Када бисмо их питали шта им је прва асоцијација на демократију, верујем да би рекли свађа у Скупштини, Сједињене Државе или условљавање Запада".

„То је последица разочараности - демократија, макар они тако мисле, није донела боље економске резултате".

„Рођени 2000. године су данас пунолетни, а од рођења слушају да ће Србија за две или три године ући у Европску унију - та спорост комбинована са ниским животним стандардом је узрок лоших резултата према демократији".

Ђорђевић наводи да млади под демократијом виде дневну политику.

„Амбивалентни су - демократију виде као процес који увек треба да дође и увек се чека, а то се никада не догоди. Не верују у њу, а у исто време желе да оду у Западну Европу.

„Политичке партије виде као јак и моћан механизам промене и мисле да су промене могуће само кроз њих, а у исто време само 14 одсто је део странке.

„То показује жељу да се не буде део система".

Милијарда

Поред великог неповерења према институцијама истраживање је показало и да су млади слабо заинтересовани за политику, као и да не верују баш много у себе.

„Зато што не гласају, зато се и не питају ни за шта", каже Рашковић - један од представника ове генерације.

„У граду који је некада био чист, сад на 300 метара нема канта за ђубре и то никоме не смета. Онда град постане прљав и то и даље никоме не смета.

„Наравно да се не питају. Нису изашли на изборе, не виде протесте као алат да утичу на политичке одлуке... Наравно да немају никаквог утицаја".

А како да се све то промени?

Рашковић каже - више књига и добре музике.

„Онда ће сами размишљати да ово може милијарду пута боље и то лако, кроз пет, шест месеци, само променом неких кључних заблуда".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]