Суђења за геноцид и помирење - три приче: Мјанмар, Југославија и Руанда

Аунг Сан Су Ћи се деценијама жустро борила за демократију, називали су је Гандијевом наследницом и добитница је Нобелове награду за мир.

Деценијама се против војне хунте борила за демократију, због чега је чак 15 година провела у кућном притвору.

Данас је лидерка Мјанмара и ту исту војску брани од оптужби за геноцид над Рохинџа муслиманима - што је прилично утицало на њен углед у свету.

Случај је стигао пред Међународни суд правде у Хагу, граду у коме се већ причало, судило и пресуђивало о крвавим сукобима у Југославији - додуше, не пред истим судом.

Међународни суд је морао да одлучује и после сукоба у Руанди, једном од најкрвавијих које је свет икада видео, а сва три догађаја и даље изазивају велику буру у јавности.

„Геноцид се сматра најтежим злочином, али и једним од најтеже доказиваних", каже за ББЦ на српском Иван Јовановић, експерт за међународно право.

„А колико су поступци за геноцид пред Међународним судом правде допринели помирењу... Тешко је рећи, нема толико примера, осим случаја Босне и Херцеговине против Југославије.

„Краткорочно и средњерочно, пресуде често могу и да појачају порицање злочина... Можда у дужем временском периоду нешто промене ако оставе иза себе јасно утврђене чињенице", додаје Јовановић.

Случај Мјанмар

Пре само две године, у будистичком Мјанмару је живело око милион припадника муслиманске Рохинџа мањине - већина у савезној држави Ракајн.

Те године мјанмарска војска је покренула велику војну акцију против, како наводе, „милитантних екстремиста међу Рохинџама" које криве за терористичке нападе.

Војни лидери, као и Аунг Сан Су Ћи, кажу да је реч о „унутрашњем оружаном сукобу" и легитимној војној акцији, док међународна јавност помиње етничко чишћење.

У суседном Бангладешу данас живи више од 915.000 Рохинџа избеглица, а свет све више прича о бројним оптужбама за злочине које су мјанмарски војници наводно починили.

После сукоба формирана је специјална мисија УН са задатком да утврди шта се десило.

У истраживању тврде да постоје докази за геноцид над Рохинџама - мјанмарске војнике оптужују за убиства, систематична силовања, групна силовања и друге „присилне сексуалне злочина над женама, девојчицама, дечацима, мушкарцима и трансродним особама".

Осим тога, истичу да је око 390 села потпуно спаљено и да су почињени „најтежи злочини под међународним правом". Предлажу да шест војних званичника Мјанмара изађе пред суд.

Аунг Сан Су Ћи нема контролу над војском - која је и даље веома моћна и утицајна у Мјанмару - тако да њу криве зашто није учинила више да заустави нападе.

Онда се у све умешала Гамбија, мала земља на западу Африке у којој већину чине муслимани, тако што је у новембру - у име неколико муслиманских земаља - тужила Мјанмар за геноцид пред Међународним судом правде у Хагу.

Аунг Сан Су Ћи је зато недавно била у Хагу, бранећи Мјанмар, а читав случај је назвала „некомплетним и нетачним".

Лидерка Мјанмара је у Хагу изјавила да је војска можда неколико пута употребила прекомерну силу, али да ће се сви војници који су починили ратне злочине наћи на оптуженичкој клупи.

Јовановић за ББЦ каже да овакви случајеви пред Међународним судом правде могу да имају неколико последица по земљу.

„Прво што ми пада на памет је последица по репутацију", истиче.

„Само покретање спор нема директне последице по тужену земљу, осим ако суд тој земљи не нареди да обустави одређене радње које је вршила до тада или може допринети да се скрене пажња међународне јавности на злочине који су предмет тужбе.

„А уколико пресуда утврди да је геноцида заиста било, то хипотетички може да има разне правне последице, шта год да суд одлучи - на пример, да одреди компензацију жртвама. Тако је и у случају Мјанмара".

Шта је геноцид?

Једно од најтежих кривичних дела, које многи виде као „злочин над злочинима".

Међутим, нешто што делује као геноцид и доказати да се оно што се десило уклапа у правну дефиницију геноцида могу да буду две потпуно различите ствари, сматрају стручњаци.

„Са правне стране, да би нешто било сматрано геноцидом, мора да испуни строге услове - пре свега да жртве буду идентификоване као припадници националне, верске, етничке или расне групе. Најважније је утврдити да постоји намера потпуног или делимичног уништења те групе", каже Јовановић.

Дакле, да би донео одлуку да је геноцид почињен, суд ће морати да утврди да ли је Мјанмар, односно људи који су деловали у његово име, деловао „са намером да у целости или делимично" уништи Рохинџа мањину.

Адвокат Рафаел Лемкин, Јеврејин пољског порекла, сковао је термин геноцид истражујући злочине над Јерменима и холокауст - нацистичка убиства Јевреја и Рома.

Онда је 1948. године усвојена Конвенција о превенцији и кажњавању злочина геноцида, чији Члан 2 каже да се геноцид састоји из одређених радњи у „намери потпуног или делимичног уништења националне, расне или верске групе", а да подразумева неколико ствари:

Члан 3 додаје да ће бити кажњена дела не само вршења геноцида, већ и договор о извршењу геноцида, непосредно и јавно подстицање на извршење геноцида, покушај геноцида и саучесништво у геноциду.

Кључна реч је намера уништења групе као такве - без ње је најчешће реч о злочину против човечности или ратном злочину - а њу није лако утврдити.

Адвокат Душан Братић за ББЦ на српском каже да то значи да „није довољно да неко наређује или извршава неку или све ове радње, већ шта је циљ његовог деловања".

„Није довољно ни да је извршилац свестан да услед његових радњи може наступити последица у виду уништења групе, па да он пристаје на то, већ је нужно да он баш то и жели и то вољом високог интензитета, да је управо то његов циљ", каже Братић.

Случај Југославија

На простору бивше Југославије редовно на све стране пљуште оптужбе за геноцид и готово да је свако сваког тужио - често неуспешно.

„То је углавном тако јер неретко ти судски поступци по циљу излазе из оквира правом замишљене сврхе судских поступака и прелазе на правно-политички терен, претварајући се у средство борбе којим се рат између раније зараћених страна наставља", наводи Братић.

Последња оптужба дошла је са Косова у мају, када је у Приштини усвојена резолуција о осуди геноцида Србије на Косову током сукоба 1998. и 1999. године.

Ипак, једине пресуде о почињеном геноциду на Балкану донео је Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ) у Хагу, у случају Сребренице.

Прва осуђујућа пресуда за геноцид у Европи после Другог светског рата донета је 2004, у предмету против Радислава Крстића, бившег генерала Војске Републике Српске.

За геноцид у Сребреници осуђени су и бивши генерал ВРС Ратко Младић - првостепеном - као и бивши лидер босанских Срба Радован Караџић - правоснажном пресудом, као и неколико високих официра ВРС.

Међутим, ту је реч о индивидуалној кривичној, не грађанској одговорности државе за геноцид, иако је са свих страна било - углавном еуспешних - покушаја да се дође до таквих пресуда.

На пример, Србију - односно тадашњу Савезну Републику Југославију - пред Међународним судом правде тужиле су и Босна и Херцеговина и Хрватска. Званичници у Београду одговорили су контратужбама.

Одлуком из 2007, Међународни суд правде је утврдио да Београд није помагао, нити подстрекивао геноцид у БиХ у рату од 1992. до 1995. године. Ипак, утврђено је да Србија није учинила довољно да би спречила геноцид или казнила одговорне.

Међусобне тужбе Хрватске и Србије за геноцид су одбачене 2015. године, чиме је окончан спор између две земље који је трајао дуже од 15 година.

Председник Косова Хашим Тачи најавио је 2016. године да ће Косово поднети тужбу за геноцид против Србије.

Међутим, тужбе пред Међународним судом правде могу да подносе само државе чланице Уједињених нација, што Косово није, па до тужбе није дошло.

У медијима је током 2017. било најава да ће Албанија у име Косова покренути тужбу Србије.

Тешка реч

Јовановић каже да се све на крају своди на „тежину речи геноцид".

„Често се многи у друштвима где је било масовног страдања више концентришу на то да је неко дело било геноцид, уместо да се утврди шта се десило, колико има жртва и ко су починиоци", истиче он.

Разлог је што геноцид сви виде као „злочин над злочинима", додаје.

„Неки од најтежих злочина у новијој историји нису били геноциди јер су убијани убијани припадници сопствене групе - најчешће из идеолошких разлога. На пример, Црвени Кмери у Камбоџи, прогони у Кини и Совјетском Савезу и злочини диктатора Јужне Америке", каже Јовановић.

Братић наводи да суђења за тешка кривична дела против међународног хуманитарног права делују лековито на помирење „само уколико пресуда садржи правду у себи".

„Индијски судија Пал, члан већа Токијског трибунала, 1946. године је изузео своје мишљење приликом суђења генералу Јамашити уз следеће образложење: 'Изгледа да само ратни победници суде ратним губитницима'.

„Да би се то постигло, потребно је да суде прави међународни судови, основани уз поштовање принципа легалитета и легитимитета", истиче Братић.

Јермени и Језиди

Случај Јермена није доспео до међународног суда, али је један од најпознатијих у свету.

Током 1915. и 1916, у време Османског царства, према јерменским изворима, страдало је милион и по Јермена, док турска страна процењује да је било 300.000 жртава.

Турски званичници признају да се догодио злочин, али негирају да је било системске одлуке да се уништи хришћански јерменски народ.

Папа Фрања назвао је то „првим геноцидом у 20. веку", мада и даље о томе не постоји судска одлука.

У Представничком дому америчког Конгреса у октобру је усвојена резолуција којом се масовна убијања Јермена које су спроводили отомански Турци током Првог светског рата, називају геноцидом.

Резолуција је затим усвојена у Сенату, али је председник Сједињених Држава Доналд Трамп након тога изјавио да за Белу кућу масовна убиства Јермена нису геноцид.

Када је реч о Језидима, истражитељи УН тврде да је над њима извршен геноцид јер су су припадници Исламске државе покушали да униште ту заједницу у Ираку и Сирији.

Случај Руанда

У јеку рата на простору бивше Југославије ратовало се и у Руанди, у једном од најбруталнијих сукоба на крају 20. века.

Те 1994. године, у овој земљи централне Африке, за само 100 дана убијено је више од 800.000 људи - углавном припадника мањинског Тутси народа. Злочине су починили Хуту екстремисти.

Око 85 одсто грађана Руанде чинили су Хути, али је Тутси мањина дуго владала земљом - све док Хути нису 1959. свргнули Тутси монархију. Тада су десетине хиљада Тутсија побегле у суседне земље.

Годинама касније су у иностранству формирали Патриотски фронт Руанде (РПФ), који је 1990. напао Руанду. Сукоби су трајали годинама, све док 1993. није постигнут мировни споразум.

Онда је 6. априла 1994. оборен авион у којем су били председници Руанде и Бурундија - обојица припадници Хуту народа. Нико у авиону није преживео.

Хуту екстремисти су за све кривили РПФ и убијања су почела - иако су из РФП тврдили да су авион оборили Хути како би добили изговор за геноцид.

Како је геноцид изведен? Веома организовано и са намером, сматрају стручњаци.

Екстремисти су ишли по списку и убијали све који се противе влади, као и њихове породице. Убијали су и дојучерашње комшије за које се знало да су Тутси, а било је случајева и да су мужеви убијали супруге које су припаднице Тутси народа.

Чак су преко радио станица тражили од грађана да „убијају бубашвабе" - то јест, Тутсије.

Све је завршено када је РПФ, уз подршку војске Уганде, освојио целу Руанду - 4. јула су ушли у престоницу Кигали. Око два милиона Хута - цивила, али и оних умешаних у геноцид - побегло је у Конго, Бурунди и Танзанију, страхујући од освете.

А онда су почела суђења и хапшења - што није било нимало лако.

У земљи је све било разорено, па и правни систем, а у злочине је било умешано више од милион људи. Кренла су масовна хапшења - за две године иза решетака је завршило 100.000 људи, па су затвори били пренатрпани.

Бројни људи су осуђени на смртне казне или доживотне казне затвора, а процењује се да би било потребно око 100 година како би сви из затвора прошли кроз суд. Због тога су на локалу формирани бројни гакака судови, како би се све убрзало.

У међувремену је у Танзанији формиран Међународни кривични суд за Руанду, где је за геноцид. након дугих и скупих суђења, осуђено 93 људи.

Данас су у Руанди „ревизионизам, негација и тривијализација геноцида", према Уставу, кривична дела.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]