Србија, саобраћај и право: Колико су оштре саобраћајне казне и да ли би могле бити ефикасније

Док је у Србији могуће избећи казну затвора чак и за саобраћајне несреће у којима има погинулих, у Великој Британији би починиоци најтежих дела на друмовима могли да проведу остатак живота иза решетака.

Та земља променила је законе тако да су максималне казне намењене онима који под дејством алкохола или дрога усмрте некога у саобраћају.

Дамир Окановић, правник и директор Комитета за безбедност саобраћаја, каже за ББЦ на српском да би слична правила требало применити и у Србији, у којој је највећа казна за таква дела 12 година затвора.

„Како бисте казнили некога ко под дејством алкохола или насилничком вожњом доведе до ситуације да аутобус пут ђака слети са пута и погине 50 деце, на пример? Да ли мислите да је 12 година затвора одговарајућа казна?", пита се Окановић.

Простор за напредак безбедности саобраћаја у Србији постоји, казне би могле бити оштрије, али оне морају „одговарати делу, починиоцу и условима у којима је оно учињено", каже Милан Вујанић, професор Саобраћајног факултета у пензији, за ББЦ на српском.

„Против сам тога да се у Србији уводи доживотна казна затвора за дела у саобраћају, већ бих првенствено увео трајно одузимање возила и трајно одузимање дозволе починиоцима најтежих дела", истиче овај стручњак.

Током 2021. догодила се 34.751 саобраћајна несрећа у Србији, а у 490 је било и настрадалих, показују подаци са сајта Министарства унутрашњих послова.

Број саобраћајних незгода се од 2007. преполовио - било их је тада укупно 70.789, а 968 лица је настрадало, наведено је на сајту јавног предузећа Путеви Србије.

Може ли Србија као Велика Британија и да ли је то прави пут?

Британско законодавство не препознаје тешка дела против безбедности саобраћаја, па они који на путевима ове земље допринесу страдању других одговарају као да су живот тог лица одузели на било који други начин, објашњава правник Дамир Окановић.

„У англосаксонском правосудном систему не праве разлику да ли је неко из нехата убијен у лову или саобраћају", додаје директор Комитета за безбедност саобраћаја.

Немања Радовић, саобраћајни инжењер, сматра да у Србији има простора за пооштравање казни, али не мисли да је британски начин адекватно решење.

„Генерално мислим да је наших две до 12 година мала казна, сматрам да има простора да она буде повећана, али сврха сваке санкције треба да буде корекција и реинтеграција човека у друштво.

„Доживотном казном затвора одустајемо од тог човека и поручујемо да нема начина за корекцију", каже Радовић, који је 11 година предавао у Техничкој школи ГСП у београдској општини Врачар.

Ни професор Милан Вујанић решење за Србију не види у увођењу доживотне казне затвора за тешка дела против безбедности саобраћаја, иако сматра да су британски законодавци „изабрали казну и одвагали тежину дела према ономе што тамошњи народ не може да прихвати и одустаће од чињења таквих дела".

„Сматрам да је у Србији најбоља казна одузимање возачке дозволе и одузимање љубимца (возила)", додаје он.

Едукација учесника у саобраћају и масовније медијске кампање би могле да буду део стратегије превенције, а као добар пример такве праксе Вујанић наводи Јапан.

„Најбезбеднија земља по питању саобраћаја је Јапан, а тамо постоји правило `што више крви на екрану, то мање на коловозу` - кад год се догоди нека тешка несрећа, они на телевизији прикажу детаљне снимке које људи виде и неће тако лако направити такво дело", објашњава.

Какве су казне у Србији и који су недостаци закона?

Уколико учесник у саобраћају непоштовањем правила угрози безбедност других, а притом његова дела доведу до смрти најмање једне особе, може му бити одређена затворска казна од две до 12 година, наводи се у Кривичном законику.

До 2006. ова казна износила је три до 15 година, али је те године ублажена.

Ова одредба се односи на оне који преступе начине са умишљајем и највиша је казна за кривична дела почињена у саобраћају, док се за такво кривично дело из нехата може провести иза решетака од једне до осам година.

У судској пракси у Србији се као дела са умишљајем третирају три случаја: уколико је возач био под дејством алкохола, ако је прошао на црвено светло или ако се радило о веома великој брзини, наводи Дамир Окановић.

„Као умишљај се третира дејство алкохола, без обзира на то да ли је 0.25 или 2.25 промила; пролазак на црвено светло, без обзира да ли су од паљења тог светла прошле три десетинке или три секунде; и велика брзина, која је уведена као измена пре 25 година", објашњава он.

Окановић сматра да, поред проблема са тумачењем у поменута три случаја, постоје и друге околности које би могле указивати на кривично дело са умишљајем, иако га судије сврставају у дела из нехата.

Као пример наводи смрт деветогодишњег дечака у београдском насељу Карабурма јула 2021. године, када је возач на пешачком прелазу претекао аутобус, ударио малолетног пешака и затим побегао.

„Возач је у тој ситуацији претицао аутобус на месту где је то забрањено, возио брзином за коју је знао да се не може зауставити и да ће возећи том брзином сигурно ударити, повредити или усмртити пешака који наиђе, а пристао је на то.

„Волео бих да ми неко објасни како је возач ту починио дело из нехата", прича Окановић.

Кривично дело је учињено из нехата када је учинилац био свестан да својом радњом може учинити дело, али је олако држао да до тога неће доћи или да ће то моћи спречити, или кад није био свестан да својом радњом може учинити дело иако је према околностима под којима је оно учињено и према својим личним својствима био дужан и могао бити свестан те могућности, дефинисано је Кривичним закоником.

Умишљај је ситуација у којој је учинилац свестан дела и хтео је да га изврши или је био свестан да може учинити дело, па је на то пристао, наводи се у истом акту.

Тешке несреће и судске пресуде у Србији

У Теразијском тунелу у Београду, 1997, троје људи је страдало, а још четворо је било повређено.

Тада су двојица возача аутомобила марке „порше" и „БМВ" ради опкладе играли „српски рулет", односно тркали су се улицама града у раним јутарњим часовима, а у центру Београда налетели су на још два возила.

Спасоју Баришићу, возачу поршеа, одређена је казна од девет година затвора, док возач БМВ-а није пронађен и процесуиран, пренео је лист Блиц.

Пешаци су учествовали у 2.584 саобраћајних несрећа или 7,44 одсто од укупног броја незгода током 2021. године.

У „случају кантримен", како су медији назвали инцидент на Бранковом мосту у Београду, возач аутомобила мини кантримен убио је 21-годишњег Луку Јовановића 2014. године, а потом побегао са тог места, не указавши помоћ Јовановићу.

Трећи основни суд у Београду осудио је 2015. починиоца Марка Милићева на четири године и шест месеци затвора за то дело, иако су из тужилаштва захтевали да казна буде 10 година затвора.

Малолетна Андреа Бојанић страдала је 2013. у Устаничкој улици у Београду, када ју је аутомобилом ударио Александар Митровић, син Жељка Митровића, власника Пинк телевизије.

Митровић је тада побегао са места несреће, а другостепеном пресудом Апелационог суда осуђен је на годину дана кућног притвора и две године забране управљања аутомобилом, пренео је лист Данас.

Јула претходне године у београдском насељу Карабурма страдао је деветогодишњи Стефан Балић, кога је возач аутомобила ударио на пешачком прелазу, о чему је извештавао ББЦ на српском.

Комшије преминулог дечака организовале су и протест због тога што је возач, који је побегао са места несреће, ухапшен, а онда пуштен да се брани са слободе.

Убрзо је на жалбу тужилаштва суд преиначио одлуку, а осумњиченом је одређен притвор од 30 дана, известио је тада РТС.

Суђење осумњиченом Лазару Галићу у Првом основном суду у Београду више пута је одлагано, а почело је 14. јуна ове године, преноси портал Б92.

Једну од најоштријих казни за кривична дела у саобраћају у Србији у претходних неколико година изрекао је Апелациони суд у Нишу.

Возач који је усмртио двојицу пешака на нишком Булевару Медијана у јануару 2022. године осуђен је на шест година затвора пошто је Апелациони суд умањио првобитну казну од седам година затвора, пренео је портал Јужне вести.

Максимална казна за тешко кривично дело из нехата против безбедности саобраћаја изречена је 2020. године Милану Здравковићу, возачу аутобуса компаније Ниш експрес.

Здравковић је у децембру 2018. управљао аутобусом, који се, према тврдњама тужилаштва, није зауставио пред знаком стоп испред пружног прелаза, због чега се сударио са возом.

Осам лица је погинуло, 27 било је повређено, а возачу је одређена казна од осам година затвора и још пет година забране вожње возила Д категорије (аутобус), пренео је лист Данас.

Из Министарства правде и Првог основног суда у Београду до тренутка објављивања текста ББЦ-ју на српском нису доставили податке о највишим изреченим казнама за тешка дела против безбедности саобраћаја у Србији, која су довела до смрти најмање једног лица.

Какви су закони у другим земљама?

Кривични законик Црне Горе прописује исте санкције као и српски законик за тешка дела против безбедности саобраћаја, па оне који усмрте најмање једно лице чека казна затвора до 12 година.

Онај ко угрожавањем безбедности саобраћаја доведе до смрти других у Хрватској може бити осуђен на затворску казну од три до 15 година, наводи се у Казненом закону те земље.

Услед измене Закона о полицији, злочинима, судовима и пресудама, које су 2017. донесене у Великој Британији, а на снагу су ступиле у јуну ове године, судије ће за оне учеснике у саобраћају, који су усмртили друго лице опасном вожњом и управљањем под утицајем алкохола и дрога, моћи да одреде доживотну казну затвора, о чему је писао ББЦ.

Раније је максимална казна затвора за кривична дела у саобраћају била 14 година, а сада ће „казне бити у складу са тежином злочина и патњи коју такви возачи проузрокују", рекли су из британске владе.

Према италијанском закону усвојеном 2016. године, максимална казна за убиство другог учесника у саобраћају је осам до 12 година затвора, а она се одређује возачима који то дело почине под утицајем алкохола и психоактивних супстанци.

У Сједињеним Америчким Државама дужина затворске казне за неко дело варира у зависности од закона у свакој од 52 савезне државе те земље, али професор Милан Вујанић указује на још неке репресивне мере којима се обезбеђује ефикаснија превенција саобраћајних несрећа.

„У Америци, где се приватно власништво веома вреднује и поштује, одузима вам се возило ако, на пример, возите под утицајем алкохола, а да су вам претходно одузели дозволу због истог разлога.

„Пронашли су начин да мотивишу људе да поштују правила, пошто би тамо људи радије прихватили забрану вожње од месец дана, него да плате 100 долара, док је у Србији другачије и верујем да би овде већина људи платила казну и задржала дозволу", сматра Вујанић.

Можда ће вас занимати и ова прича:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]