Depresija, anksioznost – trčanje nam je pomoglo da ih pobedimo

Kada je fotografu Martinu Eberlenu dijagnostikovan hiperkinetički poremećaj (hiperaktivni poremećaj nedostatka pažnje) u ranim tridesetim, okrenuo se trčanju kako bi se s njim izborio.

Martin, na slici ispod, opisuje svoju „dugogodišnju vezu sa trčanjem".

„Trčanje mi pomaže da kontrolišem misli, usporava me i daje mi priliku da se usredsredim na stvari koje su mi važne", kaže.

Fotograf je želeo da čuje priče ostalih trkača, sazna kako su se zaljubili u trčanje i kako se sport povezuje sa njihovim ranijim iskustvima sa mentalnim zdravljem.

Nakon što je obišao Britaniju i intervjuisao kolege trkače, Martin je napravio galeriju pod nazivom „Oni koji trče".

Mišel Bovin

Mišel Bovin je počela da trči u novembru 2016. godine, laganim programom od pet kilometara. Isprva nije mogla da trči duže od jednog minuta, ali je nastavila i sad obožava slobodu koju trčanje daje njenim mislima.

Pre nego što je počela da trči, Mišel je imala „probleme sa ishranom" i mentalnim zdravljem. Bila je teška preko 120 kilograma u januaru 2016. godine.

Uz pomoć lokalne grupe za podršku, uspela je da skine skoro 60 kilograma.

Mišel sada trči dva puta nedeljno i lagano prelazi po deset kilometara.

Ona kaže da trčanjem dobija utisak nekakvog postignuća, dok joj koncentrisanje na disanje i muziku pomaže da zaboravi na brige.

Kaže da je nakon trčanja „spremna da osvoji svet".

Bet Lakenbi

Bet Lakenbi redovno trči u obližnjem parku u južnom Londonu i to joj pomaže u kontrolisanju anksioznosti i opsesivno-kompulsivnog poremećaja.

Ona kaže da se OKP javlja u obliku nametljivih misli koje dovode do osećaja krivice i anksioznosti. Trčanje joj pomaže da pročisti misli i kontroliše OKP, ne dozvoljavajući da joj anksioznost smeta u životu.

Korali Frost

Korali Frost kaže da je mogla da bira između trčanja i problema u ishrani do kraja života. Bolovala je od anoreksije duže od deset godina.

Izabrala je trčanje.

Pre dve godine je pokrenula blog o tome kako joj je trčanje pomoglo kod mentalnih problema. Kroz taj blog je našla novi način da poštuje sopstveno telo.

Veruje da sport - kombinovan sa terapijom - može da ima ključnu ulogu pri ublažavanju psihičkih problema.

Korali je članica trkačkog kluba Serpentina u kojem je jedna od ambasadorki mentalnog zdravlja. Često organizuje „trkačke razgovore" tokom kojih članovi mogu dok trče da razgovaraju sa njom o problemima koji ih muče.

Sadašnjeg dečka je upoznala dok se spremala za prvi maraton, a u dnevnoj sobi ponosno drži broj sa maratona, da je podseća kako joj se život promenio kroz trčanje.

Pol Šeperd

Pol Šeperd trči po plaži i keju blizu njegove kuće na jugu Engleske. Trčanje mu pruža stabilnost, oslobađa um i daje mu dragoceno vreme koje ima samo za sebe, pomažući mu tako da se nosi sa depresijom koju je ranije iskusio.

Nakon dugih noćnih smena 2016. godine, Pol se borio sa ozbiljnim poremećajem sna. To je trajalo skoro godinu dana, a vikendi su mu bili ispunjeni alkoholom. Kaže da je zbog toga bio depresivan i sklon samoubistvu.

Tokom januara 2017. godine, Pol se osećao jako loše. Jedne večeri, slušao je intervju sa muzičarem Profesorom Grinom, koji je pričao o bolu koji je osećao kada mu je otac preminuo. Pol je odjednom zamislio kako bi njegovom sinu bilo kada bi odrastao bez oca.

Brzo nakon toga je pozvao dobrotvornu organizaciju u kojoj su mu pružili savete kako da preokrene sopstveni život.

Pol je zahvalan što uz trčanje može da uživa sa sinom. Kaže da se život sastoji od toga da idete nogu pred nogu - i on će to nastaviti i da radi.

Lusi Trejvs

Lusi Trejvs kaže da ne može da zamisli život bez trčanja i skoro je istrčala Londonski maraton. Ali njen izlet u trčanje se ne može smatrati pozitivnim.

Tokom studija, Lusi je jednog jutra izašla da trči i ubrzo su je udarila kola. Slomila je obe ruke.

Nedeljama joj je bilo jako teško da napusti kuću i počela je da oseća simptome posttraumatskog stresnog poremećaja i povećanu anksioznost. To je dovelo do insomnije, paranoje i problema sa ishranom. Nakon toga je otišla u kliniku za mentalno zdravlje.

Sa pravilnim usmeravanjem i kombinacijom terapije, zdrave ishrane, anti-depresiva i rasta samopouzdanja, Lusi je uspela da skupi hrabrost i snagu da nastavi sa trčanjem.

Lusi kaže da nikada ne trči kako bi „postigla što bolji rezultat" - to je aktivnost koja joj pomaže u oporavku.

Keren Džouns

Keren Džouns kaže da se nije osvrtala na prošlost otkako je 2005. godine krenula da trči.

U 36. godini, Keren je zapala u postnatalnu depresiju. Njen doktor joj je preporučio fizičku aktivnost. Kako je živela na selu, Keren je izabrala trčanje.

Već naredne godine je istrčala Londonski maraton, tokom kojeg je sakupljala novac za dobrotvornu organizaciju za borbu protiv raka, odajući tako počast baki i deki, koji su preminuli usled ove bolesti.

Ne samo da joj je trčanje pomoglo da prebrodi depresiju, otkrila je i da kombinacija zdrave ishrane i vežbe mnogo utiče na mentalno zdravlje i sreću.

Trčala je pet godina, kada joj se brak raspao, a ona morala da se vrati na posao, nakon što je četiri godine bila domaćica.

Suočena sa pokretanjem karijere u 44. godini, Keren je odlučila da postane lični trener. Sada trenira ljude i pomaže im da prevaziđu depresiju i anksioznost.

Karim i Džek

Karim i Džek su se nakon putovanja u Indiju potrudili da promene jutarnju rutinu. Ustajanjem u pola šest ujutru, započinju dan kombinovanjem meditacije i trčanja.

Par je otkrio da im trčanje pomaže da prebrode poteškoće sa kojima se suočavaju. Karim se godinama nosila sa depresijom i anksioznošću. Kaže da joj je njena nova jutarnja rutina sa jogom, meditacijom i trčanjem u potpunosti promenila život.

Džek se više usredsređuje na trčanje, koje vidi kao oblik meditacije. Ipak, kaže da trčanje ne služi samo pražnjenju glave, već mu pomaže i da kontroliše unos hrane, sa čime je ranije imao problema.

Vežbanje je Džeku služilo da na opsesivan način održava težinu koju je smatrao prihvatljivom. Sada bolje razume mentalno zdravlje i kaže da trči iz ispravnih razloga, koji mu dozvoljavaju da vidi sebe u pozitivnom svetlu.

Marika Vib-Vilijams

Marika kaže da trči kako zbog fizičkog, tako i zbog mentalnog zdravlja. Njoj je 2016. godine dijagnostikovan neizlečivi rak dojke. Njeno telo reaguje dobro na lekove, a ona smatra da sve to ima veze sa njenom dobrom fizičkom kondicijom.

Kada trči, Marika prati putanju koja kruži oko njene kuće, u slučaju da se umori i želi da prekrati putanju.

Marika ceni njenu zajednicu trkača uz pomoć koje ima mnogo bliskih prijatelja i kvalitetan društven život.

Ove godine je istčala maratone u Londonu i Edinburgu. Njen muž se takođe bacio na trčanje, istrčavši prvi polumaraton ranije ove godine.