Rusija i zločini: „Opet bih to uradio. I uradiću” - priča o ubistvu koje i posle 23 godine dovodi do novih žrtava

Upozorenje. Tekst sadrži opise scena i nasilja

Februara 2017. godine u stanu na periferiji grada Tutajeva, oko 300 istočno od Moskve, sedeo je tridesetpetogodišnji muškarac.

Zove se Nikolaj Rumjancev, nedavno je izašao iz zatvora, i sada proslavlja slobodu kod prijatelja u gostima.

Oko osam uveče prišao mu je dečak, domaćinov sin:

- Čika Kolja, bio si u zatvoru, zar ne?

- To nije nešto čime se ponosim, progunđao je Rumjancev.

- Aha, nego, kod nas na spratu živi pedofil koji je ubio Juru.

„Bio sam pijan i pao mi je mrak na oči", priseća se Rumjancev kako je bilo te večeri.

Izašao je i pokucao na vrata susednog stana, gde se takođe pilo.

„Ko je ovde Smirnov? Ti ostani, ostali - paljba", priča Rumjancev kako su komšije odmah napustile stan.

U stanu su ostala njih dvojica.

- Hajde, pevaj, devedeset i osma godina, započeo je razgovor Rumjancev.

Rumjancev je, po izrazu lica tridesetpetogodišnjeg pijanca Smirnova, shvatio da je taj razumeo pitanje.

Video ga je kako se priseća samog sebe, petnaestogodišnjaka, koji je jedne februarske večeri u Tutajevu ubio jednu osobu i zagorčao sopstvenu sudbinu.

Smirnov je prvo poricao, zatim pokušao da odgovori šalom, da bi na kraju priznao.

„Prvo sam ga dugo tukao. Baš dugo", govori Rumjancev za BBC.

„Kako ste ga tukli?", pita BBC novinarka.

„Toliko jako da sam ogulio kožu sa ruku. Policijski istražitelji su se čudili i govorili da sam 'ubio boga u njemu'", navodi.

Rumjancev je o glavu Smirnova slomio sav pokretni nameštaj, a zatim je uzeo kabl od televizira, ogulio ga, sipao vodu u lavor i počeo da ga muči strujom.

„Kada sam se umorio od batina, rekao mu da ima 20 minuta - evo ti prozor, evo ti kanap. Biraj. Vratiću se i proveriću", prepričava Rumjancev šta je te večeri rekao Smirnovu.

Rumjancev se vratio posle sat vremena.

Bio je siguran da će Smirnov pobeći, a i stan je bio prazan.

Onda je bacio pogled u kupatilo - Smirnov je napravio uže od kanapa za veš, a njegovo telo ležalo je na podu.

'Pravilno si postupio'

„Ne znam zašto se na to odlučio", u nedoumici je Rumjancev.

„I sam sam mu otvorio prozor.

„Za tako nešto potrebna je jaka snaga volje.

„I dalje ne mogu da shvatim zašto nije pobegao i pozvao policiju.

„Za tih sat vremena mogao je pozvati koga je hteo", razmišlja.

Pogledao je leš i krenuo u susedni stan, u kojem je živeo jedan od saučesnika Smirnova, koje je pokojnik pominjao te večeri.

Nikolaja su zaustavili prijatelji.

„Momci su se izdrali na mene, ubacili su me u kola i odvezli kući", kaže.

Kod kuće je bio mlađi brat, kojem je Rumjancev tražio pare za alkohol.

„Ne dam. U posetu su ti došli drugari zbog tog mamurluka", rekao je njegov brat i policajci su pokucali na vrata.

„Nešto ste se zadržali", dočekao ih je sa osmehom Rumjancev.

Tokom saslušanja istražitelj mu je rekao:

„Pravilno si postupio", i pustio ga je uz dokument o zabrani napuštanja grada na šest meseci.

Na izricanju presude, u julu 2017, Rumjancev se nije pojavio.

Bilo je pola 10 ujutro, lepo vreme napolju, a u džepu je našao 10 hiljada rubalja (oko 110 evra).

„Ćerkice mi govore 'Kolja, hajmo u sud'. A ja im govorim: 'Pustite me na miru, ili ćete završiti u hitnoj. Idem da se odmorim u prirodi", priča Rumjanvec.

Ceo dan je sa društvom pio na reci, a kasnije je odlučio da ode u sud sa starijim bratom.

Tokom puta tražio je od brata flašu votke, pre ulaska u sud ju je otvorio, popio trećinu i krenuo po presudu.

U kancelariji ništa nisu znali o njemu, sekretarica suda bila je na pauzi za ručak, a njega su poslali u treću sobu na prvom spratu gde su ga zamolili da sačeka u hodniku.

„Ma bre, dobio si uslovnu čim su oni tako opušteni", obradovao mu se brat i otišao na cigaru.

„Stojim i razmišljam da treba da odem odavde", priseća se Rumjancev.

„Neće biti nikakve uslovne kazne posle svega što sam uradio.

„Kad sam krenuo da pobegnem kroz prozor bilo je kasno - stražar me je već čekao i smeškao se", navodi.

Te večeri su ga poslali u zatvor na tri i po godine - sud ga je proglasio krivim jer je Smirnova doveo do samoubistva.

Zašto su ovi muškarci jurili i ubili nagu ženu

„Svi su dolazili da se tuku i biju"

Od zločina zbog kojeg je Rumjancev porazbijao nameštaj Smirnovu o glavu i predložio mu da se baci kroz prozor prošle su 23 godine.

Taj se zločin dogodio u istom ovom gradu.

Stari Tutajev, deo maršrute Zlatnog prstena Rusije, nije se po mnogo čemu razlikovao od drugih osiromašenih gradova posle raspada SSSR-a kada je reč o stepenu kriminala tokom devedesetih godina 20. veka.

Bio je to mali grad u kojem je živelo oko 45.000 stanovnika, samo pet hiljada više nego danas.

Nijedna tuča, nijedna pljačka nije mogla proći neopaženo.

Prema tvrdnjama meštana, tinejdžeri su bili naročito agresivni.

„Obračuni noževima su bili česta pojava", priča stanovnik Tutajeva Vasilij Kruglov.

On dobro pamti lokve krvi koje je viđao ponedeljkom na putu do škole, tuča starijih osnovaca i svađa u diskotekama.

„Verovatno je samo petoro ljudi dolazilo da igra, svi ostali dolazili su da se biju", kaže.

Dodaje da su se u gradu svakodnevno čule sirene policijskih automobila i vozila hitne pomoći.

Druga stanovnica govori kako ju je na stepeništu, kada je imala 15 godina, redom tuklo u glavu čak 47 vršnjaka jer im se nije dopalo kako se obratila drugarici iz razreda.

„Svi su stajali u ulazu i smenjivali su se redom - jedan te udari i ode, drugi dođe", govori ona kao da prepričava nešto najnormalnije.

Zbog povreda je mesec dana provela u bolnici.

Već prvog dana, na odeljenju joj se pridružila vršnjakinja koju su dovezli isečenu - povrede je zadobila na putu do diskoteke, jer nije želela da da svoju jaknu nekoj devojci.

Kako se ispostavilo na sudu, dobila je batine od devojke koja je bila revoltirana što ju je prethodno istukla karatistkinja iz škole.

Sledećeg jutra, devojčica je preminula.

Sahranili su je u jednom od brojnih tutajevskih hramova.

Tutajev ima dve obale - Borisoglepsku i Romanovsku, a između njih je Volga preko koje nema mosta.

Kada dođe zima, stanovnici Tutajeva prelaze iz jednog u drugi deo grada preko zaleđene reke, prolazeći pored velikog bureta sa ledenim krstom napravljenim za Bogojavljenje.

Na Borisoglepskoj strani Tutajeva nalazi se saborna crkva Vaskrsenja iz 17. veka, a na svakom od sedam brda Romanovske izdiže se po jedna crkva.

U tutajevske crkve ljudi dolaze kako bi celivali ikone Pantelejmona za kojeg veruju da leči od bolesti i Spiridona Trimifuntskog, za kojeg se veruje da donosi bogatstvo.

Nad ikonom Bogorodice „Ozarenje uma" ljudi se mole za tvrdoglavu decu da se urazume, za položene ispite i smirivanje ludih.

„Ovde svi veruju, i mladi i stari, odvajkada.

„Kad sam bila mlada, 90-tih godina, svašta se događalo - subotom šetamo, idemo na žurke do iznemoglosti, a nedeljom ujutru svi smo na liturgiji", priča nastavnica Natalija.

„Samo smo sedeli"

Trinaestogodišnji Jura Kazkov bio je novajlija u Tutajevu, skoro se doselio sa roditeljima.

Porodica bravara Kazkova je, za lokalne standarde, bila je dobrostojeća i mirna.

Jura je bio jedini sin - prema rečima rođaka - tih, povučen i ćutljiv.

Gotovo da nije imao prijatelje.

Na gradskom trgu, uoči novogodišnje noći, upoznao je i sprijateljio se sa četrnaestogogodišnjim Nikolajem Rumjancevom, koji je ubrzo posle toga pretukao jednog čoveka iz Tutajeva zbog novca koji mu je navodno pozajmio.

Rumjancev je zbog toga osuđen na tri godine zatvora.

Prijatelji su izgubili kontakt.

Kazkov je želeo da upadne u poznatu gradsku ekipu u kojoj su bili popularni delikventi, kažu komšije.

Kobne februarske večeri 1998, Kazkov se posvađao sa roditeljima, uzeo jaknu i zalupio vratima.

Rođaci kažu da to nije bio prvi put i da se zato roditelji nisu odmah zabrinuli što se nije vratio kući.

Tek posle nekoliko dana, 7. februara, prijavili su policiji da im je sin nestao.

Jura nije otišao daleko, u podrum kuće broj 57 u Motostroiteljskoj ulici, gde su se adolescenti okupljali u zimu 1998.

To je deo Tutajeva u koji turisti obično ne zalaze - tu se nalaze sumorne petospratnice sa papirnatim pahuljicama na prozorima stanova, školski put zadire među garaže, a ne vide se ni crkve, ni Volga.

Jura je, kako kažu rođaci, sam zatražio da ode u podrum.

Svi su znali da ima 13 godina, ali niko nije obavestio ni roditelje, ni školu, ni policiju - naknadno je sud ove okolnosti dugo ispitivao.

Prihvatili su ga i ponudili votkom.

Proveo je tamo nekoliko dana, a onda su počeli da ga ismevaju.

Kolovođa je bio osamnaestogodišnji Aleksej Gorjunov, poznatiji kao Slon.

Prema njegovim instrukcijama, Juru su gurali ispod kreveta i terali ga tu da leži, zatim su mu upaljene cigarete ubacivali u pantalone, urinirali po njemu, terali da pije tuđu mokraću, skida odeću i pred svima masturbira.

Sve su to gledali petnaestogodišnji Leonid Serov i Jevgenij Motorin i osamnaestogodišnji bravar Aleksandr Kulago, koji je u tom trenutku već bio oženjen.

Njih četvorica su nekoliko puta prisilili Kazkova da stavlja njihove polne organe u usta.

Zbog toga su bili optuženi za silovanje, što je sud odbacio u nedostatku dokaza.

Kada je Kazkov pokušao da odbije, Gorjunov ga je izudarao po glavi i stomaku.

Votke u podrumu nije nedostajalo.

Pošto su popili prvih šest flaša, tinejdžeri su otišli po još.

U podrumu su se smenjivali dečaci i devojčice iz škole - neki bi odmah otišli, drugi su poput petnaestogodišnjeg Krasavina i godinu dana starijeg Mihaila Smirnova iz Tehničke škole, svraćali posle diskoteke da se ugreju.

Deo njih je odbio da učestvuje u maltretiranju Kazkova i otišli, ali odraslima niko ništa nije ispričao.

Kazkov je u podrumu plakao i molio da ga puste kući.

Obećao je da će doneti novac Gorjunovu i ponovo je briznuo u plač.

Optuženi su na sudu ispričali da je Kazakov bio preplašen na smrt, da je ispunjavao sve Slonovljeve zahteve i da se trzao na svaki njegov pokret.

Oko tri sata posle ponoći, 7. februara, Gorjunov je rekao da Kazkova treba ubiti.

„U suprotnom će sve ispričati i mi ćemo završiti u zatvoru", razmišljao je naglas.

Smirnov je pokušao da ga odgovori, ali na kraju se nije ni posvađao sa njim, niti otišao.

Gorjunov ga je gurnuo ispod kreveta, uzeo lopatu i otišao u ćošak podruma da iskopa jamu.

Serov je to mesto obasjavao lampom.

Dete je ležalo ispod kreveta i slušalo udarce lopate o kameni pod.

To su takođe čuli Krasavin i Smirnov koji su čuvali Kazkova u podrumu.

„Tokom istrage i na suđenju, njih dvojica nisu mogli da daju razumno objašnjenje zašto nisu pustili Kazkova, ukoliko su bili protiv ubistva", navodi se u presudi.

Njihove reči da Juru nisu držali u podrumu, nego da su samo sedeli i pili pivo, sud nije smatrao zdravorazumskim.

„Ljudima je teško da shvate da i muškarci mogu da budu silovani"

„Rekli su da će nas ubiti ako zucnemo"

Policija je počela da traga za detetom - vest o nestanku vrtela se na lokalnom TV kanalu, a istražitelji su se raspitivali kod komšija.

„Jurcali su kao ludi - nikad nikog nisu tražili na taj način, zato sam i zapamtila", objašnjava ćerka jednog od operativaca.

Jurini roditelji bili su paralisani od straha.

Policajci i poznanici prisećaju se da roditelji tada nisu bili ni za šta sposobni.

Na učešće u potrazi podsticao ih je ujak Kazakova, koji je u Tutajevu odgajao vlastitu decu.

Tog petka odlučio je da sam krene u potragu po podrumima.

Oko osam uveče se vratio kući i otišao da se okupa.

Tada je neko mahnito počeo da lupa na vrata, prisećaju se rođaci.

Ujak je izašao iz kade i otvorio vrata, ali ispred nije bilo nikoga.

Iz ulaza je istrčao na ulicu i video u daljini kako neki momci vode naizgled pijanog prijatelja.

Pomislio je da Jura nije sa njima.

Nije uspeo da prepozna nećaka koji je jedva hodao od batina.

U tom momentu Kazakov je uspeo da pobegne iz podruma i da dođe do kuće rođaka koja se nalazila u blizini.

Mogao je da se spasi, ali, kako se navodi u svedočenjima optuženih, Gorjunov ga je stigao i vratio u podrum.

„Nisu ga maltretirali samo jedan dan. Sve se pitam zašto nije zvao upomoć, zašto nije vikao? Ali, drugo vreme je to bilo...

„Komšije su sve znale, ali nikog nije interesovalo tuđe dvorište", ubeđena je jedna od Jurinih rođaka.

Na sudu se ispostavilo da je sused iz prizemlja čuo kako Jura zapomaže, ali je mislio da se radi o mačjem mjaukanju.

Preko dana, 6. februara, posle časa fizičkog Nataliji Čurakovoj (na zahtev devojke ime je promenjeno), čiji su rođaci radili u policiji, prišao je drug iz razreda.

„Moram nekome da kažem, ne mogu više ovako", priseća se njegovih reči.

Mladić je uzdahnuo i rekao da zna gde je Kazakov, da je video šta mu rade.

„A ja ga pitam kako je tu dospeo. Ipak, on je bio dečko iz dobrostojeće, pristojne porodice i rekao mi je da su ga pozvali tamo da bi se pohvalili.

„Odmah sam mu rekla da odemo anonimno u policiju, a on sve govori ne ne, ni za šta na svetu jer su nam rekli da će nas ubiti ako nekome kažemo. Stajao je preplašen", priča ona.

Čurakova je stigla kući.

„Stojim i mislim se kako da ispričam. Sva sam se tresla, nisam znala kako tako nešto da kažem i onda sam presekla - sačekaću sutra i sve ću reći", navodi.

Nije uspela.

Gorjunov je te večeri razbio flašu o Jurinu glavu, tukao ga lopatom i dva puta ga ciglom udario u slepočnicu, dok su ga ostali šutirali.

Sledećeg jutra, Kazakova je našao ujak.

Otkopao ga je iz jame u podrumu koja je bila puna smeća i izmeta.

Dečak mu je umro na rukama.

Zločin iz mržnje samo na papiru

„Nisam hteo da me smatraju devojčicom"

„Tada nisam bio u podrumu. Optužba mi nije, niti će mi biti jasna", izjavio je Gorjunov na sudu i više ništa nije govorio.

„Nisam hteo da ispadnem smešan", objašnjavao je Kulago zbog čega je pristao na predlog Gorjunova da dečaku stavi polni organ u usta.

„Hteo sam da me uvažavaju, da me ne smatraju devojčicom", argumentovao je istražiteljima Serov učešće u ubistvu.

„Gorjunov je insistirao da ga ubijemo i svi su ćutke pristali", sažeo je Smirnov.

„Bio sam pijan i radio sam isto što i ostali", rekao je Krasavin, a sud je ove reči smatrao najprikladnijim objašnjenjem agresije koja se dogodila u podrumu.

Advokati tinejdžera tvrdili su da je Gorjunov imao autoritet, pa je prisilio ostale na nasilje i ubistvo.

Ipak, brojni svedoci izjavili su da je bilo moguće napustiti podrum ne dirajući Juru, ali nisu svi to uradili.

Zbog toga su svi prećutali ono što su videli.

Kada su našli Kazkova, dugogodišnji operativci dobili su napad histerije, neki su povraćali, neki urlali, priseća se Čurakova.

„Kada su posle nedelju dana pritvorili prvog osumnjičenog, bili su spremni da ga polupaju.

„Ceo grad je bio na nogama, hteli su da ih linčuju. Suđenje je izmešteno u Jaroslavlj", priča ona.

Posle prvog suđenja, Gorjunov je dobio 23 godine zatvora, Serov osam, Krasavin šest, Smirnov pet.

Kulago i Motorin dobili su uslovne kazne.

Tužilac nije bio zadovoljan ishodom, pa je nakon odluke Vrhovnog suda o preispitivanju slučaja Gorjunov je osuđen na 25 godina zatvora, a Serov na deset.

Kulago i Motorin, kojima je, prema mišljenju suda trebalo izreći strožu kaznu, pomilovani su i pušteni na slobodu.

Kazkova je sahranjen na lokalnom groblju, ali bez nadgrobne ploče.

Obraćajući se optuženima, otac Kazkova je na sudu rekao da je Bog njihov sudija.

Sa ženom se preselio u Podmoskovlje gde su se propili i umrli.

'Oni žive kao da se ništa nije dogodilo'

Tutajev do danas nije zaboravio ubistvo Jure Kazkova.

Ova gradska drama dobila je desetine izmišljenih detalja i kruži gradom kojeg u turističkim vodičima opisuju kao kolevku ruske antike.

Naša poruka o potrazi za očevicima zločina u gradskom četu na društvenoj mreži VKontakte podigla je toliku prašinu da je administrator stranice morao da isključi opciju komentarisanja objave.

Javili su nam se petnaestogodišnji dečaci kojima su majke pričale o podrumu zgrade br. 57, kao i bivši operativci, porodični prijatelji i poznanici osuđenih.

„Zbog čega uopšte pominjemo događaje od pre 20 godina?", pisali su stanovnici Tutajeva.

A onda su počeli detaljno da se prisećaju momenta kako su saznali za priču, kako su je prepričavali u školi i koga su znali od učesnika.

Pojedini su odmah iznosili adrese i telefone osuđenih i pričali o životu koji žive posle zatvora.

Čak i posle 23 godine mnogi se plaše da govore javno o vlastitim osećanjima.

„Mnogo godina je prošlo, a ja i dalje gutam knedlu od te priče", govori Ljubov.

„Ne bih želeo da se sretnem sa tim ljudima, s obzirom na to da sam sa nekima od njih bio prvi komšija", objašnjava taj strah Valentin.

Ispostavilo se da su se svi optuženi za ubistvo vratili u Tutajev ili da žive u blizini.

„Oni žive kao da se ništa nije dogodilo. Srećni su", kaže rođaka Kazkova.

Motorin se zamonašio, dodaju njegove komšije iz Tutajeva, a na poziv da govori za BBC nije odgovorio.

Kulago živi u Ribinsku, na fotografiji na mreži VKontakte, vozi se na mini-jahti, riđobrad je i zgodan.

„Briga me šta ćete napisati u članku", rekao je odbijajući intervju za ovaj tekst.

Njegova žena na njenoj stranici deli objave o potrazi za nestalom decom.

Sestre Hačaturijan: Suđenje za ubistvo koje je šokiralo Rusiju

Serov živi u Jaroslavlju.

„Uvek uradi ono čega se plašiš", stoji mu u opisu profila na Vkontakte, gde je objavio pedesetak fotografija sa dva sina.

„Odrobijali su svoje i sada nekažnjeno postoje", kaže rođaka jednog od policajaca koji su tražili Juru.

„Mislim da im je sve normalno i da se tako i osećaju. Jedan od prvih koji je pušten na slobodu, slavio je nedelju dana...", dodaje.

Polovina osuđenih za ubistvo Kazkova je osnovala porodice.

Deca Krasavina, na primer, idu u isti vrtić sa decom iz porodice Kazkov.

On se bavi boksom i, prema rečima komšija, prijatan je čovek.

„Šta misle njihovi prijatelji? Posebno me zaprepašćuju žene", u nedoumici je rođaka Jure Kazkova.

„Semjon je suprug i otac za primer kojeg mnogo volimo. To što se našao tamo čista je slučajnost, ništa od onog za šta se tereti nije uradio", rekla nam je Krasavinova supruga.

„Kako je dospeo tamo uopšte mi nije jasno, bio je najnormalniji lik", saglasan je sa njom jedan od Krasavinovih drugova iz razreda.

Krasavin je jedini od osuđenih koji je pristao da razgovara za BBC i tvrdi da Kazkova nije tukao.

„Tamo je bio neki alkohol upitnog kvaliteta", ispričao je.

„Tada sam prvi put probao žestinu i, logično, napio sam se.

„Gorjunov je dolazio i odlazio.

„Onda je izbio neki konflikt i desilo se to što se desilo, ali ja nisam tukao Kazkova - baš sam bio pijan", ispričao je.

Krasavin je proveo u zatvoru šest godina, a Kulago i Motorin, zbog blage presude i amnestije, ni dana.

Čini se da ga ova nepravda vređa.

„Još jedan pošteđeni je ovde držao bar i kafić u Tutajevu, a sada se takođe se bavi boksom i sada živi u Moskvi", priča rođaka Kazkova.

„Tamo ih je bilo mnogo, a ne znamo ko je video Juru, a nije bio osuđen", dodaje.

Čovek kojeg ona naziva pošteđenim u odgovoru BBC ruskom servisu navodi da su ga te februarske noći pozvali u podrum da piju, ali da on nije otišao.

„Na sreću sam se ozbiljno bavio sportom i u alkoholu nisam pronalazio ništa dobro", kaže.

Ipak, o zimi 1998. godine i dalje razmišlja.

„Verujte mi, mnogo puta sam vraćao film u glavi. Kako bih postupio da sam bio tamo? Šta bih uradio?

„Moguće da bih i sam ležao pored. I dalje mi nije jasno kako su se momci povinovali tim demonima".

Čini se da Smirnov nije uspeo da se vrati normalnom životu nakon izlaska iz zatvora - komšije govore da se propio.

U takvom stanju ga je našao i Nikolaj Rumjancev u februaru 2017.

Kako se ispostavilo na ponovnom razmatranju presude, Gorjunov je pre Kazkova ubio još dva čoveka, za šta je 2000. godine i osuđen.

Na slobodu izlazi ove godine.

Pre ili kasnije će se sresti, siguran je Rumjancev koji je odslužio kaznu za smrt Smirnova.

„Kolja, dosta je bilo bežanja, idemo kući"

Pronašli smo Rumjanceva u selu 150 kilometera severno od Jaroslavlja.

Kada se prođe gradić Ljubim, nekoliko većih sela, kada se skrene na polje i automobil se ostavi u šumi, pređe pruga, rečica i još jedno polje dolazi se do njegove kuće, prve na rubu maltene nenaseljenog sela.

Pored Rumjanceva, u istom selu žive još dve penzionerke i niko više.

Rođaci Kazkova dugo nisu verovali da se neko, sam od sebe, osvetio za Juru.

Smatrali su to provokacijom, šalom, novinskim izmišljotinama - uostalom prošlo je 20 godina.

Poverovali su tek pošto smo im dali broj telefona Rumjanceva.

Do njihovog susreta nije došlo.

Rođaci Kazkova uplašili su se trosatne vožnje iz Tutajeva do gotovo praznog sela, a Rumjancev se trudi da bude daleko od rodnog grada.

- Bolje mi je ovde, mirno je u selu. Zbog nečega sam napustio Tutajev... Da nisam, mi sada ne bismo razgovarali.

- Da li biste ponovo odslužili kaznu?

- Naravno.

- Zbog čega?

- Vratio bih se u stanove, došao bih do još jednog pedofila iz iste te priče.

Drugarima sam rekao da idem da ga tražim, a oni meni govore - beži odatle, Kolja, ne treba ti to. Ja sam siguran da ako dođem u Tutajev neću ga tražiti, doći će mi sam na noge. I, naravno, poslaću ga tamo gde sam i Smirnova.

- Da ste bili trezni, da li biste isto postupili sa Smirnovim?

- Opet bih to uradio. I uradiću.

Rumjancev loži peć, hrani dve mačke i laže telefonom tetku da je ceo vikend proveo kod kuće.

Mamurno se smeška: proslave Nove godine kod prijatelja u susednom selu produžila se na tri dana i nije došao na sastanak sa novinarima na autobusku stanicu Ljubima, kao što je obećao.

Rumjancev ne odgovara opisu podmuklog osvetnika.

Odrastao je u trosobnom stanu u Tutajevu u kojem su živeli roditelji i njihovih 10-oro dece.

Prvi put bio je u zatvoru sa 14 godina kada je prebio poznanika i uzeo novac koji mu je pozajmio.

Za to vreme njegovog prijatelja Juru su ubili, a on je završio školu za vodoinstalatera, automehaničara i zavarivača.

„Vidite, sve te profesije su dobre, ali ne leži mi da radim u struci".

Dok je sedeo u zatvoru saznao je za smrt Kazkova.

Kada je izašao, adolescenti iz podruma bili su već iza rešetaka.

Preselio se kod babe na selo i ona ga je naučila da sprema šči i piroge, što mu je dobro došlo u zatvorskoj menzi jer Rumjancev nije dugo izdržao na slobodi.

Godine 2002, završio je u zatvoru zbog pljačke.

Osuđen je na pet godina, ali je 2004. godine pobegao.

- Kako ste to uspeli? Čini mi se da je samo u filmu moguće pobeći iz zatvora.

- Ne baš, odgovara pijuckajući čaj. Krenuo sam u beg u tri ujutru. Pijan. Desilo se nekako spontano. Sedeli smo i pili, oko tri ujutru momci su rekli da će da idu na spavanje, na šta sam im rekao da idem u šetnju.

Izašao je napolje, popeo se na žičanu ogradu krova kontrolnog punkta i go do pojasa dotrčao do najbližeg voza.

U vagonima se šetao policajac.

- Vaše isprave!

- Šefe, žao mi je, ali ih nemam kod sebe.

- A gde su?

- Ukrali su mi.

- Vodimo ga, samo ne trči po vozu.

„Neću, neću, govorim im. Kada su otišli pritisnuo sam stop dugme i pravac u šumu", priča.

Rumjancev je stigao u rodno selo i otišao da pije sa drugovima.

Za njim su došli da ga traže i operativci.

„Prvo su otišli do bake. Pitaju je, imate li unuka Nikolaja? Kaže baka imam ih 10-oro, pogledajte koji vam treba.

„Zatim su me natečenog i neobrijanog sreli na putu i pokazali fotorobota: 'Da li ste ga videli?'. Ja im kažem: „Prvi put ga vidim". Onda su seli u kola i otišli, a ja sam nastavio svojim putem".

Na raskrsnici, kod skretanja za svinjac, zadržao ga je drug iz razreda iz Tutajeva, Sergej, koji je postao policajac.

„Kolja, dosta je bežanja, hajmo kući. A ja mu govorim - hajmo, častiš pivom. Kupio mi je tri litre piva, kutiju cigara i povezao.

„A oni nesrećni operativci su ručali i spremali se da nastave da me traže. Otvorio sam prozor Sergejevog automobila rekao mu - vrati mi moj foto-robot".

Život nakon 30 godina u zatvoru

„Tamo je jednostavnije i zna se red"

Zbog bega, Rumjancev je dobio još dve godine zatvora.

Pravio je cipele, radio u zatvorskoj radionici, a potom i u menzi.

„Pečem kolače, spremam boršč, turšiju, slatko - sve umem da napravim.

„Rodbini sam rekao da ne dolaze, da se ne troše, imam ruke, sam ću sebe nahraniti.

„Zgrešio sam i sam ću snositi kaznu. Šta, da li i oni treba da budu deo toga?", priča on.

Rumjancev je izašao iz zatvora 2010. i nastavio u starom ritmu da slavi.

Za stolom mu je drug rekao: „Kolja, imam dužnika, treba pare da uzmem".

Ispostavilo se da taj nije imao novac, ali je imao novi model Lade.

Vlasnika su izbacili iz automobila na putu Moskva-Holmogori.

- Je li barem živ?

- Nisam ga ubio, taman posla. Hteo sam, naravno, da ga gepekujem, ali posle razmišljam koji će mi on u životu.

Kroz nekoliko časova, patrolna ekipa u džipu sustigla je Rumjanceva i njegovog druga.

Skoro pet sati su ih jurili, a čak su i pucali u vazduh da bi ih uplašili.

Rumjancev je projurio poljem prekrivenim snegom kuda se policija plašila da vozi.

„Presreli su nas na betonu. Hteli su da preseku put, a mi smo ostali bez goriva, inače bismo im sigurno pobegli.

„A sada stojimo tu i mislim se to je to, sad će nas ubiti.

„Kad ono, pandur kuca na prozor.

„Otvaram mu, a on meni: „Budite ljubazni, dajte mi svoje dokumente?"

Zbog ovoga je dobio šest godina. Pušten je 2016. godine i posle nekoliko meseci naleteo je na Smirnova na devetom spratu zgrade u Tutajevu.

„Posle 20 godina, barem sam jednog rešio, shvataš? Nisam morao da ga tražim, sudbina mi ga je dovela".

Priča se odjednom zaustavila i Rumjancev je nakratko zaćutao i sklopio oči.

„Kapiraš", govori on, „postoje pravila".

„Kodeks. Nazovu te gejem - prebiješ ih, dete neko dira - uništiš ih. Sestre će vam, naravno, reći da sam prolupao, ali ja snosim odgovornost za svoje postupke".

Za 37 godina života, Rumjancev je 22 proveo iza rešetaka.

„Mnogo mi je lakše da budem tamo, a ne ovde", kaže.

„Tamo je jednostavnije i zna se red.

„Na filmovima ne prikazuju realno, nije strašno u zatvoru", deli on svoje iskustvo.

Kada je izašao na slobodu u novembru 2020. spalio je svu sudsku dokumentaciju, kao i presudu koju je ćutke pokazivao novim zatvorenicima koji su se useljavali u njegovu ćeliju.

Danas, Rumjancev radi kao stočar na farmi.

Prima 20 hiljada rubalja (oko 220 evra) mesečno.

Čuva krave, telad, svinje.

Nedelju dana radi noću, nedelju danju, bez slobodnog vikenda.

Zaposleni se mole da ne dolaze pijani.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]