Sa ćerkom Kaćom Elina je napustila Sankt Peterburg dve nedelje nakon početka ruske agresije na Ukrajinu. Njen suprug je ostao još neko vreme u Rusiji da se pobrine za psa Pašu i druge važne stvari, a onda je i on otišao, ali u Belgiju, gde im živi starija ćerka.
Kako priča u razgovoru za Glas Amerike, i pre nego što je počeo rat bilo je jasno šta će se dogoditi i kom pravcu se stvari razvijaju. Tih dana pred rat Elina i njena porodica su živele ispred TV ekrana prateći vesti na nezavisnom kanalu “TV Rain”, dok ta stanica, kao i mnoge druge u Rusiji, nije ugašena.
“Imam sestru koja živi u Ukrajini, razgovarali smo telefonom i bilo je jasno da je počeo rat. I svi smo bili u opasnosti i u toj situaciji bilo smo jako uplašeni da će granice biti zatvorene i kupili smo prve moguće karte i moja ćerka i ja smo doletele u Beograd. Sa idejom da… zapravo bez ideje. Samo da odemo, da nađemo mirno mesto. Nismo mogli da ostanemo u zemlji koja je napala moju drugu otadžbinu. Jer, ja sam odrastala i u Ukrajini sa svojom bakom”.
Po dolasku u Beograd u belgijskoj ambasadi su aplicirale za vizu, sa idejom da odu u Belgiju i pokušaju da se tamo ponovo okupe kao porodica. Međutim, odbijene su za vizu i sada nemaju previše ideja kako da nastave dalje život.
“Na primer juče sam gledala film jednog veoma dobrog ruskog reditelja i novinara o raspadu porodice u zemlji zbog ove situacije. To je bilo vrlo impresivno. Srećna sam što nemam probleme u svojoj porodici oko toga, ali znam da postoje mnogi ljudi koji pate zbog i zbog toga”.
O životu u Rusiji pre rata u Ukrajini nema previše lepih reči. Učestvovala je u antiratnim protestima, ali je to prekinuto posle akcija policije i hapšenja učesnika protesta. Nezavisni mediji su pogašeni i građani nemaju priliku da se informišu o tome šta se događa – kako u Rusiji, tako i u Ukrajini.
“Ja sam odrasla u Sovjetskom savezu i znam kako to izgleda. Nisam mogla da zamislim takvu budućnost za ćerku. Ja bih rekla da se više ne osećam Ruskinjom. Ne bih rekla da sam nostalgična za domom više sam nostalgična za budućnošću. Jedine dve stvari koje mi nedostaju su moj pas i moja mačka, jer nema budućnosti za Rusiju u ovom trenutku”, kaže Elina i dodaje da je moguć i građanski rat u Putinovoj Rusiji.
Tokom ova tri meseca u Beogradu Kaća završava školu preko interneta, a i Elina kao profesorka engleskog i dalje radi onlajn, mada je kako kaže posla sve manje. Tek sada su postale svesne da su postale izbeglice, navikavaju se na novi život, a najteže joj je kako da ispuni dan u Beogradu:
“Volim da komuniciram sa ljudima u parku i pokušavam da im objasnim zašto sam ovde. Ali kada čuju moj stav oni stupe u neki blok kao da ne žele da slušaju te stvari. Narativ koji od njih čujem je isti koji čujem na TV u Rusiji. Apsolutno iste reči. Antievropske izjave potpuno ludilo. Svi u Evropi su gej. Takve stvari. Toga sam slušala dosta i u Rusiji ništa novo.”
U međuvremenu, Elena se u Beogradu povezala i sa grupom “Ukrajinci, Rusi, Belorusi i Srbiji protiv rata”:
“Jedina stvar koja čini da se ne osećam toliko usamljeno ovde su ljudi iz antiratnih grupa koji rade ovde, ne samo u Beogradu ima ih širom Srbije tako da se sastajemo svake nedelje - bilo je četiri možda pet antiratnih akcija u Beogradu. I to je bio jedini put dok sam šetala sa tim ljudima ja sam se osećala srećno”.
Dok se nešto ne promeni, Elina i Kaća nastavljaju život u Beogradu. Dan za danom u očekivanju da Putin bude poražen. Jer to je, kako kaže, jedino moguće rešenje da Rusija opstane.
